Српски сион

Б р. 10. „СРПСКИ СИОН." С тр. 153.

степен нравственоети, — даље, својевољно одрицање и уклањаље од света, избегавање нрописаних нравствених дужности према себи и другима, и најпосле самоубијство не само духовно, морално, но и физичко, треба сматрати за највиши степен нравствености. Е. Харгман, познати иесимиста, велп, да већи део добродетељи сматра као инстинкт и тврди, да обично само егоизам служи као једпни акгивни иокретач човечијег делања, и да се човек мора претходно спремити за самопрегорење, пре но што поникне у њему нравствена свест, те по томе иесимизам који учи о том само прегорењу, јесте основни стуб етике. Но против тога можемо сиоменути речи Симера из његове брошире „Песимизам о нравоучење": „Не самоодрицање већ равнодушност јесте пут к храму нравствене свести по Хартмановом мишљењу, јер ако се ја одричем свега само за то, што мп је све досадно или ако сам више незадовољан него задовољан, дакле ако нема за мене никакве привлачне снаге — то онда није самоодрицање, већ равнодушност, губптак пријемчивости." Једно од најмодернијих гледишта на нравственост у наше доба јесте без сумње оно, по коме је основ и потстрекач нравствепом човечијем животу не религија, већ друштвени инстинкт у човека, иризнање солидарности свима људима — другим речима опште човечије добро. Тај морал — тако званн морал солидарности, кога енергично заступају не само многи савремени философи , већ јога више савремене нублицпсте — ово вели и налаже: „Чини оно што служп на добро целом човештву, а избегавај оно, што може шкодити томе добру!" На нитање, шта је добро ? — исти морал одговара: Добро је оно, што — пошто га сви усвајају — може створити повољне услове за опстанак рода човечијег. На питање, зашто треба чинити добро, а избегавати зло? овако нам одговара поменути морал: За то треба чинити добро, а избегавати зло, гпто друкчије не можеш чинити; јер нагон, да одржпш род, лежи у нагону да очуваш себе (самоодржање). Најпосле на питање о награди за нрав-

ствени живот, поменуто учење упућује појединца (човека) на његов одношај према роду човечијем као дела према целини: Ти си — вели тај морал — само део целине, која се зове човегатво, те како си ти део човегатва, то његова величина и напррдак јесте и твој напредак, његово страдање и тв^је је, цветање и напредак човегатва тво} је рај, а његово оиадање и страдање твој је ад То су основе тога нравственога учења солидарпости, које се сада врло јако распростире. Шта можемо рећи против таког учења? Справедљивост пгате, да нре свега приметимо, да распрострањење тога учења у нагае доба, без сумње служи на част савременом друштву бар у том смпслу, гато претпостављање опће-човечијег добра грубим и суровим егоисточним интереспма личности, без сумње много вигае стоји у нравственом одногаају него морал песимизма н материјализма, те уједно сведочи о значајном нравственом развптку савременог другатва Но нри свем том, не може нам се па ино, а да не приметимо овде оне битне недостатке који не достају том учењу у самој основи. Управо но учењу о нравственој солпдарности целогчовегатва, виши идеал и коначна цељ нравствене делатности налази се у опће-човечијем добру. — Али које је то опће-човечије добро? Потпуног и одређеног одговора на то питање не ћемо добпти ни од једног од толиких савремених проповедника морала солидарности, а истину да кажемо —- и не надамо се, да ћемо икада моћи добитп одговора. Свако доба, сваки народ, па и сваки човек представља себп идеал живота, срећу и разноврсно благо у бесконачност. Исторпја нам сведочи а свакидање искуство нас учи, да појам друштвеног добра нма субјективни характер и зависи од врло разних, већином непостојаних и променљивих услова, на пример — од склада историјског живота народа, од нацноналних особина, од степена његова развитка и т. д. Пита се, како се може човеку предлагати тај са свим нејасан појам, као иостојано руководство у нравственој детатности? Разуме се, да нравственост, која потпче из тако несталног извора, не може се од-