Српски сион

Стр 152.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 10.

убија а зна да ће једног дана смрт и незвана ззкуцати на врати' живота његовог и тада нема више поправке, нема кајања, нема опроштаја, доцкан тада биће све. На сретенију са мајком Божлјом и младенцем Исусом; на сретеаију са нраведним Симео ном; на сретенију младосги и старости; на сретенију добрих и рђавих дела погледајмо један другог отвореним срцем и запитајмо се пред лицем Бога живог, јесмо ли на иуту, који би нам у свако доба донео блажену смрт, да би могла дела говорити саморана у име живота нашег? Морам признати, да бих радије овде ућутао но што бих испитивао дела и нутеве наше, јер ако запитамо цркву иравославну, ту одбрану и утеху нашу кроз толико тешких векова, одговориће нам: Моја ме деца напуштају, у корову немара руше ми се стубови најлепши, изидани верношћу народа Српског, ког сам ја водила у данима тешког искушења лепшој будућности, па ја плачем на рушевини стуба ми најлепшег, над немаром народа Српског. Запитамо ли народиак, одговориће нам: Рањен сам и ожалошћен злобом, раздором и себичношћу синова својих; запитамо ли седога старца што рони сузе, одговориће нам: Због неблагодарности деце и унучади своје; запитамо ли суседа, брата или при-

Јагеља, је ли задовољан у друштву другара својих, одговориће нам: Често сам ожалошћен, увређен, окаљан. Питајте, гдеје становник оне куће, одговориће нам : Иселио се, упропастио га ближњи његов. Шго трче она мала деца боса и нага ио зими љутој, казаће нам: у пићу, у беспослици отац проводи им дане. Што се искупише код куће оне? Не питај : Убијство! Што се бије у ирса она њежна мајка? Ћерка јој бацила под ноге стид, одбегла од мајке рођене ! И к'о би смео још даље питати, шта се све данас не догађа. Можда би нам се на сваком кораку по нешто мрско и тајанствено дошануло, можда би прошавши кроз страховите нутеве овога света повикали : Влизу је пропаст ! Ви не ћете пропаст; па ако вам је живот наилазио на пороке те и друге, а ви се вратите раскршћу, где је прст Божиј кажипут путу живота вашег, сетите се, да је на крају пута тог „смрт," која ће донети пресуду делима живота вашег и од те ће пресуде важити вечност живота вам, пример дела ваших, — блажена смрт. Ја вас отпуштам на пут тај молитвама службе данашње, благословом Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа а иримером праведнога Симеона, нека вас прате у век векова ваишх. Амин.

ЗШСНОСТ НРАВСТВЕНОСТИ (МОРШ) ОД РЕЛИШЕ.

С руског превео ^орђе пл. Бота, свештеник. (Наставак). артензен истину вели, кад каже, да иесимизам консеквентно изведен до

^коначних резултата, био би аисолутно сумњив. Оно истина могу пригрлити поједина индивидуа таки скептицизам, и могу се њиме пДтати, али само човештво не може то никада са свим задовољити. Не само да се увек и непрестано косе обранбене и стварајуће силе са силама, које уншнтавају, не само да увек има на земљи живота, нагона к животу, жеља и тежња за живот, без да се нита зашто и чега ради? — већ пре свега и у дубмни човечија срца постоји жива свест. уверење, да страдање и смрт није последња цељ живота — живи тврда нада, да ће човек најпосле иматн удела у највишем благу и

да шта више цела огромна породица човечија може имати бољи свршетак живота. Могу најпосле мислити, да песимизам није баш са свим неспособан да одреди правилно нравствено учење с тога, што он енергично утврђује противност између идеализма и реалнзма што осећа жаоку бића и правилније него оптимизам схваћа нрави положај нарушене хармоније. Али када он занесен тако далеко иде, да саму жељу за бићем и животом назива првобигнпм злом а одрицање таке жеље — правом добродетељи — онда сваки пма нраво да запита: на где још има места за нравствену делатност ? Онда по томе — требало би нризнати потпуну нравствену нерадииост за највшпи