Српски сион

Б р . 13.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 205.

хији.) Н. пр. једна задруга има 10 рали земље, те по старом плаћа 2 Фор. парохијала, ал' та задруга броји 20 душа, те по овоме новоме разрезу плаћала би ништа више од 10 Фор. самога парохијала, док на против они који данас плаћају 6—7 Фор. и који су кадри то да плаћаЈу, плаћали би по новом само 1 — 2 Фор. Па је ли то праведно ? Зар тим није народ оптерећен? Је ли се овим разрезом ишло на то, да се изнађе начин, којим би се народу терет смањио? Ни други начин, по брачним паровима, не води цијељи. Тај је мало бољи од првога. Бар у мојој парохији ј - а га нијесам кадар никако примјенити, јер и опет по сиротињи. Наш народ живи у задругама. Једна задруга има н. пр. 6 — 7 рали земље и плаћа по старом 1 ф . 20 н. до 1 ф . 40 н. парохијала, ал' у тој задрузи има 3 брачна пара, те по новом плаћала би 6 Фор. самога парохијала. Па зар тим народ није преоптерећен. А шта би се тијем још постигло? У доњим дијецезама подигао би се броЈ' назарена, у пакрачкој број унијата, а у г. карловачкој дијецези број дивљих бракова. Позната ми је једна парохија, која броји нешто јаче од 2000 душа, па има 60 пари, који у дивљем браку живу, а то с тога, што им је тешко набавити пароху прописана дрва, на која исти но рескрипту нема право, а овђе је таки обичај, да они који се жене имају пароху набавити дрва. Па шта би онда било, кад би се од сваког брачног пара сваке године још и 2 Фор. тражила? Зар народ тијем није преоптерећен? Па и трећи начин није праведан. Је ли праведно, да кућа, која има посједа на 20—30 хиљада, плаћа једнако са кућом, која сва са цијелим свој'им посједом не вриједи ни 100-200 Фор? То је што сам имао примјетити г. „^ДУ^ићу" на његов чланак, а сад да кажем у кратко, како ја мислим о томе преважном питању. По мом немјеродавном мишљењу требало би наЈ 'прије нагау богословију иреустројити. Нијесам за то, да богослови из г. карловачке дијецезе мање уче него они из доњих дијецеза, јер парох у горњо-карловачкој дијецези стоји на исто тако важној нозицији, као и онај доље. Парохије у г. карловачкој дијецези помјептане су са исто тако опасним непријатељем православља, као што су доље назарени, па ту треба онда спремних духовних војника, који ће бити кадри истрајати на стражи; треба ваљаних и

добрих иастира, који ће моћи да препријече пут вуковима, и да их одбију од свога стада. Треба дакле тражити једнаку клалиФикацију т. ј. једнаке претходне студије од оних, који хоће да ступе у богословију, без разлике дијецеза. Треба већ у богословији свршиги свештеничку праксу, те неће бити нужде, да један свршени богослов четири године практикује, и да новог попу по цркви гурају учитељ и црквењак. Плата да се оиредјели без обзира на диј *ецезу и без обзира на предео. Не треба да условљава плаћу свештеникову парохија, односно стање народа, него његова способност и године његове службе. На таЈ' би начин добиле пароха и оне парохије, које данас нико неће, и које се никада при оваким приликама неће нопунити, а којима ј 'е због њихове иозиције неопходно потребит парох. И тијем се неће постићи савргаенство. И ту ће бити неправде, ал ипак мање него данас. Као што је данас, је ли праведно, да на н. пр. један свегатеник горњо-карловачке дијецезе, који је свргаио све претходне науке као и други из доњих дијецеза са врло добрим успјехом, положи I богословски иснит са одликом, у опгате ни у којем погледу не заостаје од бољих богослова из доњих дијецеза, — да таЈ добије парохију I. класе, на којој није ни толико награђен као наЈ 'логаији богослов доњих дијецеза на последњој класи нарохије. Кад су нам једнаке дужности и кад имамо сви једну цијељ, онда треба ирема способности, заслузи и годинама нагае службе да се једнако и наградимо. Треба осигурати будућност свегатеничку, треба осигурати удовице и сирочад њпхову, па онда неће бити оскудице ни на капеланима, ни на свегатенству. Као гато се држава брине за евоје чиновнике, тако би требао и сабор нага да се побрине за чиновнике црквене. По мом немјеродавном мигаљењу најираведпије би било парохијал разрезивати по порезној Форинти, бар у овој дијецези. Ја се чудим, да у то неће нико да задре. С тога, гато би наигало на отпор ? Ја држим да у сабору сједе људи, који су вољом народном тамо дошли, да за гу вољу учине негаго, да оправдају иовјерење, које им је народ дао, и да искупе своје обећање. Ја нећу да се унугатам у то рачунаље, јер