Српски сион

С тр . 226.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

сада само напомињемо, да свп они, који у манастирском калуђеру гледају нрво е конома, па тек онда свештеника, и нехотице, а врло често и против својих начела, припомажу онима, који су давно за то, да се ред монашко-манастирског свештенства укпне и да управа манастирских добара у руке световних елемената пређе, После те напомене, дај да видимо из ближе: је ли збиља истпна, да су за манастирске настојатеље, игумане и архимандрите бољи нешколовани, прости монаси, него од образованих п пнтелигентних људи рекрутовани калуђери ? Да видимо, у чему је слава једних и поруга других. Да видпмо, је ли рачун добар! Кад се прости калуђери преузносе за то, што су им материјалне потребе ограниченије, а вредност образованих калуђера обара с тога, што су им нотребе веће и замашније — онда нам ту излази пред очи чивутско начело при кунова њу робе: „што јевтпније — то боље", које у много случајева заиста може да важи као аксиома практичне мудрости, али пуки је апсурд онда, кад јс реч о људима, који имају духовне, моралне и умне задатке да извршују, јер у овоме случају обрће се начело, те гласи: „што јевтиније — тим горе !" Наонако би то било, кад би разлог „јевтиноће" одлучивао: коме ће се какав делокруг или звање поверити! Не би ли смешно било, кад би на нр. новрвели од плуга и мотике прости сеоски кнезовн, па се понудпли, да за десети део судијске плате, на свима, па и вишим и иајвишим Форумима, деле грађанима правосуђе ? Или на пр. да се подигну берберп, да својом јевтином вештином потисну и искорене искусне, али скуне докторе и меднцпнаре? Илп да се повратп оно „срећно доба": да звонари „за багателу" извршују неда-

гошко васпитне н дпдактично - методичне дужности у нашим школама ? Све нам је то и одвише смешно, те не желимо: да нам простацп свуда суде, да нас бербери од болести лече и да нам звонари сеју просвету по народу — а кад ти исти простаци, бербери и звонари, под Фирмом „јевтиноће" затраже, да их прнмимо за свештенике калуђере, онда нам то није ни мало смешно, већ са свим природно, те не само да их примамо за свештенике. већјош хвалимо Бога, што смо их добилн и хвастамо се таким дивним аквпзицнјама! Но пођимо још даље и запитајмо се : да ли је та лоша роба заиста тако јевтина, као што се тврди, или — да с именом робе никога не нонижавамо, а да се јасно изразимо — да ли су прости, нешколованп игумни, као настојатељи, по манастир јевтиннјн, него образовани архимандрити са својим раскошним господским навнкама ? На то питање не ћемо мп одговарати. Пустићемо, да на то питање одговори славни и мудри Американац, Веннјампн Франклнн, који је у доколпци својој негде рекао, да „нас глупост и раскош највише једу" — или, да „глуаост и раскош највећи порез на нас набацују". Истпна, да је раскош у самој стварн такођер излив глупости, али кад тај мудри Американац разликује раскош од глупости и ставља глуност на прво место, биће да је глупост нешто горе од саме раскоши, дакле, да још впше намета набацује на нас, него раскош. Но не ћемо ми дуго питати ни мудрога Франклина: шта је горе — јер неколико примера ће нам са свим лепо расветлити, да је г.чупост много веће зло од раскоши. Узећемо за нример два манастира А. и Б., од којих је у А. манастиру за настојника намештен образовап и интели-