Српски сион

С тр. 306.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 20.

теља има врло велик значај. С тога баш, сви нападаји најиовијег безвернја, ки дишу на ову средишњу тачку хриш ћанства. Велики и важни предмети потешкп су за испитивање. Не мало беше покушаја, узвисити се до истините и праве слике неземаљске величине Личности Христа Спаситеља, и нацртати живо Божанствено Лиде 1Бегово. Но сви ти покушаји. по мишље њу једног нашег отачаственог богослова, изгледају — не без основа — мало успешни, и потсећају нас на оне слабе по кушаје сликара, ког је Авгар иослао, да сними лик Христа Спаситеља.*) Један од страних богослова, пишући живот Исуса Христа, осетио је сву слабост својих сила, хотећи насликати лик Христа Сиаситеља. „Ја," вели исти, обраћајућн се Христу, „хтедох о Теби нешто велико рећи ; прн светлости пролазног осветљења, у некадањим благословеним тренутцима изгледаше ми, да себе гледам у Твојој Божанственој величпни и слави, челом натуштеним тугом и љубави, опасан најсавршенијом чистотом и љубављу. . . Али, кад хтедох нацртати Твој свети лпк, задрхта ми кичица у невештим рукама мојим, и ја могох представити само бледу слику опога, што ме је бацило у прашипу, да му се иоклоним. Ко сам ја, а да бнх могао нацртати твоју светињу!"**) Са свим појмљиво. Савремено насликати лик Христов. зиачи имати нутарњег духовног сродства с њим (помањкање тог сродства објасњује нам неудаћу покушаја Штрауса и Ренана); шта више, ваља стојати и бити на бескрајњој нравственој висинн, ваља с Н>им бити једног духа , треба. да нам се Христос цео наслика: у уму. у осећајима. у васколиком животу нашем. А који је тај, — ма он био н светао човек, — којп

*) Протојереј Сидонски — Генетич. увод у Богоел. 40.

**) Ирееанс — Живот Ис. Христа, 313.

с Христом саставља једно у моралном погледу ? Хришћанска се црква с пуним правом поноси веома многим члановима својим (мученицима, и др.); али сви они према Христу изгледају као слабе копије, које се никад не даду упоредити с орпгиналом. Не да се човеку на силу нацртати или насликати нотпун и савршен лик Исуса Христа Спаситеља човечанског. И ми се с тога огранпчавамо и указујемо н показујемо само на неколике црте Његове, које нам одвећ јасно говоре п показују, да Исус Христос иије био, и ннје могао бити обичан човек, већ Богочовек Пре, него тпто нриступпмо посматрању тих црта, држпмо за нужно, разрешнти једну сумњу: ако је Христос Спн Божји, Бог. који се у телу јавио (I. Тим. 3. 16) зашто га већина савремеиика не признаваше за Бога ? Савременпцн Христа имађаху лажна, уображена нојма о Месији, као цару зе маљскоме, с којим су се појмом уживели и на њ обнкли; отступити од тога стало је доста муке и саме ученпке Христове. Алн ученици имађаху нраведна, побожна срца, доступна упливу благодатп Божије, која просвећује, те по надахнућу исте и исказиваху своју веронсповест у Христа, као Сина Божија (Мат. 16, 17). У већине Јевреја беше срце давно одебљало, те се иротивило деловању благодати св. Духа, очи им давно већ не видеше и уши не чуше (Јов. 12, 40; Дел. Ап. 7, 51). Таквп Јудеји с телесним, чувстеним појмовима судише о Христу искључно по спољним околностима живота Његова, који мало одговараше њпховим уображеним представама о славном земаљском цару — Месијн. Христос се рађа од сироте, мало познате женске, и сав свој живот као човек из нижег сталежа проводн у сирома