Српски сион

С тр . 364.

СРПСКИ СИОН."

Б р . 23.

визитације ирегледи и рачуне црквеног иредседника о укуаљеном иарохијалу. Ово је врло целисходно, прво већ с тога, да се г. ирота увери, да ли је председник у својој служби ревностан; а друго и с тога, да се осведочи, да ли председник сваку крајцару од нарохијала, коју је укунио, и издаје у своје време пароху, пошто се је свештенство уверило, да многи председник побрани парохијал обраћа на неизвесно време у св^ју корист, па кад је њему воља даде нешто и иароху. То све за то бива, тто нема праве контроле над председницима. Ове се дужности г. прота радо примио и обећао је, да ће небрежљиве председнике административном одбору у свом ре®ерату пријављивати. 2.) Неки се свештеници туже, да на парохијске сесије морају плаћати еквиваленш и оиштински намет, међу тим познато им је, да неки свенггеници, особито они у жупанији вуковарској, не плаћају ни једно ни друго. Поводом те тужбе закључено је, да г. прота умоли надлежну админисгративну власт, да би ова од високе Владе у том пзгледу потражила разјасњења, и да би по добивеном одговору од високе Владе својевремено и свешгенство о истом известила. 3.) Најживље беше расправљано иитање о дошацији свешшеничкој. Свештенство овог протопопијата изјављује, да је у неколико задовољно са рескриптуалном дотационом уредбом; но желило би, да у будуће поред читаве сесије земље и уживања парохијског дома најмања, алаша свештеничка буде 600 фор , којхј би свешшеник имао уредно сваког месеца код надлежне му иолишичке благајне дизаши као и други јавни чиновник. С тога је свештенство одлучило, да се у име свештенства управи представка на Саборски Одбор, који би Сабору предлог учинио, да се плата свештеничка у смислу овога закључка вормира и свештенству издаје, макар се за подмирење трошкова морале неке мање парохијице, које ни сада нису кадре свештеника самостално издржавати, адфилирати другима ближњим иарохијама. А.) На четвртом месту донесен је закључак, да је прека потреба, да се осиује оигиши иензиони фонд, како за свешшенике саме, шако и за удовице и сирочад њихову. Наравно да се такви фондови ни замислити а камо ли основати не даду без уредне плате свештеничке. Кад би све-

штенство уредно своју плату добијало, тад~. Си оно могло и хтело неку одређену лепту сваког месеца и н а оснивање таквих Фондова жртвовати, но при данашњим околностима да богме да се то свуда не да и не може Свештенство је захвално и Консисторији и Саборском Одбору, што дају неку пензију остарелим и за службу неспособним свештеницима ; али свештенство је радо, да оно, кад наврши известан број година службе (н. пр. 40 година), има своју сигурну пензију. да може пристојно последње дане живота свога провеети, а не онакву, каква му се из милости пружи. Тако исто води оно бригу и за свештеничке удовице и сирочад Истина бог, ми у Архидшецези имамо фонд за свештеничке удовице, но овде не треба сметнути с ума, да сваки богослов није у стању на један пут у исти уложити главницу од 200 Фор. Кад би се односни принос месечно уплаћивао, много би лакше свештенству падало уплатити га. Мимо то потреба је, да се свештенпчко-удовички фонд као и онај за сирочад за. цело свештенство свих 7 наших епархија оснује, а основати га не би било тешко, само кад би свештенство уредно плаћу своју добијало. Наравно, да се очекује, да би за оснивање таквих Фондова и наши српски црквено-народни фондови извесну своту нриложили. После одржаног збора, који се је свршиоу 1 сат по подне, имало је свештенсгво заједнички ручак, на ком је пало више здравица. Прва беше нанијена св. Патријарху, друга г. ироти а трећа свој осталој браћи свештеницима. У 3 сата по подне кренуло је свештенство својим кућама братски се онростивши међу собом. Горе сам изложио закључке збора свештенства протопопијата вуковарског. Од какве су они важностз, увидеће и рећи ће и остала браћа свештеници широм наше карловачке Митрополије. С тога је од преке нужде, да сви протопонијати што год их је у нашој Митрополији своје зборове сазову и одрже, те да се о изложеним закључцима овог збора иосаветују, пак да живо настоје, да се оглашени збор целокупног свештенства већ једном одржи, на ком би се о овим и другим нашим потребама братски посаветовали, и тако иредлоге начинили, с којима би пред Сабор наш, који нам у скоро предстоји, изаћи могли, те тиме самом Сабору нашу свештеничку ствар на срце метнули, и замолили га,