Српски сион

Б р . 23.

С тр . 855.

извесним ограничењем, ако су билп оже њени.*) Ванредно пак бирани су на еписконске катедре и иоједини је])Омонаси, а каткад и сами световњаци.**) У потврду до сад реченог да наведемо неколико прнмера из св. писма и црквених канона. Св. аи. Павле говорн: „Истинита је ријеч: ако ко владичанства жели, добру ствар жели. Али владнка треба да је без мане, једне жене муж, тријезан, наметан, поштен, гостољубнв, вриједан да учи; не пијаиица, не бојац, не лаком, пего кротак, миран. не еребрјљубац; који својијем домом добро управља, који има послушну дјецу са свакијем поштењем; а ако ко не умије својијем домом управљати. како ће се моћи старати за цркву божију?" (I. Тим. 3, 1 — 5.) Из зборника црквених правила: „Дознали смо и то, да у Африци, Ливији п у другим мјестима, њеки између гамошњих богољубазних предстојника (епнскопа) продужавају живјетп заједно са својим женама и послије обављенога над њнма рукоположења, н тиме бивају за народ пред метом спотнцања и саблазнн. Пошто настојање наше главнпм начином мора битп обраћено на корист преданих у наше руке стада, установљујемо, да у нанријед тога више никако не буде. И ово ми исказујемо, не дл се укида или извраЉх оно, што је амосшо^ски установљено, него што се *) Примера ради навешћемо, да је св. Григорије Богослов (то син епископа назијанзиског, коме је у старости као егшскоп помоћник бпо, а доцније за архиепископа цариградског изабран. Овде нам је још сиоменути, да по канонима наше цркве брак за клирике није облигатан, но само дозвољен, и то пре ступања у чин свештеника, а поеле никако. **) Тако је међу осталим у 9. сто.чећу био за ца риградеког патријарха изабран знаменити Фошије, најчувенији свога века муж, који је неограничене папске претензије од источне цркве умео енергично сузбити и чистоту првобнтне науке црквене очувати, а у данашњем столећу Пешар, митрополит београдскн, организатор цркве у ослобођеној Србији, обојица као световњаци.

старамо о спасењу народа и о напредовању његову у добру, и да никаква љага на свештеннчком чину не остане". (6 вас. сабора правило 12.) „Жена онога, који је произведен на епископско достојанство, ношто се претходно разлучи опћим сугласијем од свога мужа, нека, послије него што је он постављен за енпскопа, поступи у манастир који је далеко од епискоиова обитавања, а од еиископа нека за своје издржавање добија; нађе ли се достојном, нека се произведе и на достојанство ђаконисе". (6. вас. сабора прав. 48.) „Старајући се о доброме реду црквеном у свему, цијенимо неонходним установити и ово: да у напријед никакав, ии световњак ни монах не мора (не сме) на једанпут бити подигнут иа висину епископства, него ношто се најнрије иснита на иојединим стуињима црквеним, нека тада прпма рукоположење за енископа. Јер ако су до сада иоједини из евјетовњака или моиаха из нужде и бивали на брзо удостојени епископеке части, и били су нзврсни но врлинама, и високо су своје цркве подиглн ппак, не сматрајући никако као закон цркве оно, што ријетко бива, наређујемо, да у напријед тога већ не буде; него онаЈ, који има бити нравилно рукоположен, мора пријећи кроз ступње свештенства, и у свакоме чину провести узакоњено вријеме". (Прво другог сабора прав. 17.) „И монаси свакога града и свакога мјеста нека буду нотчињени енископу, нека тишину .Ђубе. нека само у иосту и молитви бораве, и нека остају увијек у оним мјестнма, у којима су постављени; нити се имају мијешати или учествовати у црквене или свјетске послове запуштајући своје манастире, осим случаја, да им то по неоиходној потреби доиуштено буде од епискона града". (4. вас. сабора нрав. 4.)