Српски сион

Б р . 25.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 389.

правило, а на ногружење са свијем забо равити. Да се то не догоди зар се не би могло и овако рећи: кад не може да буде на слици иоказан акш иогружења, нека не буде ни акш иолијевања. Ја се баш чудим нашем нисду, да није помислио н на овакву објекцију, јер иначе он хоће брзо да доскочи своме протнвиику. Сви дакле разлози, са којима наш нисад брани на слици крштења Христовог иредставу акта иолијевања, нијесу такве нрироде, да се не би могли оборити. Други нак какви, који би били јачи од овијех, не вјерујем да би се могли измислити и навести. Напш протнвнмци не морају дакле један другоме вјероватн. Један вели: не ваља тако. Други одговара: тако мора бити. Онај не казује како би ваљало. Овај даје разлоге за своју тврдњу. Но ти разлози слаби су. Онај не мора у њих вјероватп. Спор између њих остаје недоконан. У једноме само, код овог другог спорног нитања слажу се оба моја ирнјатеља, а и ја с њима. То ми је мило. Обојица цолазе са правилнога стаповпшта, обојица су увјеренп, да икона мора одговарати духу учења црквенога и да мора, шшо је могуКе иошиуније, изражаваши учење црквено. То је главно. У питању о учеп.у црквеном снор се мора лако и брзо ријешити. Онај из 19. броја „Срп. Сиона", руковођен правилним схваћањем учења црквенога, тако да речем, инстинктивно је опазио, да нкона са представом акта полнјевања, ннје учињена по духу правоелавнога учења. Онај други пак, заведен погрјешним тумачењем једнога непотпуно иреведенога мјеста у биоградском догматичком богословљу, иротиви му се и хтио би оправдати ту икопу. Па ношто се присјети своје погрјешке, лако ће се сложити с њиме. Само да му још рече, каква би морала ша икона биши, кад овако није добра. Кад сам се већ ионудио иријатељима у друштво, не смијем их напуштати ни код овог задњег питања. Питање је крупно. Волио бих да сам га касније чуо. Тада би их измирио свестранијим и потнунијим одговором. Овако пак нека се за-

довоље ма и краћим, али бар тачппм одговором. Јшко би изгледала икона Богојављенска у облику иравославномУ Да се споразумијемо у одговору на ово нитање, нужно је да се споразумијемо у начелу Начело иак морамо тражити у мисли црквеној, јер од ње одступати не смијемо. А та начелна мнсао црквена јасно је исказана у шестој и седмој сједници седмога васељенског сабора. Речено је тада, један пут за свагда, да црква иравославна иризнаје за своју икону само ону икону, која одговара односном учењу њезином. Цр ква даје идеју, богослов је предаје сликару, а сликар је треба да изведе ио тијем напутцима, на начин што више вјештачки. 14 ) То је начело. А већ сам био сретан да истакнем, да се у том начелу слажемо. Примјењујући наведено начело православне цркве на богојављенску икону, морамо прије свега бити на чисту са питањем: какву је мисао сшавила црква у основу богојављенског иразника"? Да не прелиставамо сада списе Климента александрпјског, апостолеке иостанове непознатога писца бесједе Григорија Назијанзина, Григорија из Нисе, Василија великог, Јована Златоустог. гдје би моглп наћи одговор на то питање, обратићемо се богојављенском троиару, у коме ћемо наћи све оно, што би нашли у сноменутих и још других ппсаца. У тропару томе видимо да је на првоме мјесту наглашено кршшење Хрисшово у Јордану, за тијем манифестација триииосшасног божанства, онда иотврда Бога Оца, да је Хрисшос син његов, т. ј. јавна свједоџба његовог месијанства, на иошљетку и околност да се Христос тад* ирви иуш јавља у јавности полазећи на дјело своје 15 ) Све је ово у свези са догађајем кршшења , који се највише истиче, те је свети Јован Златоусги н могао рећи, да црква у богојављењу нарочито просла вља кргишење Христово у Јордану. 16 ) То 14 ) Д4ан1Л вселелскихг соборов г б, КазанБ 1873. Тојгб VII. стр. 469. 470. 593. 15 ) Види у служби богојављенској тропар: 1ордаи-ћ. . . 16 ) Св. Јована Злашоусшог, Бесједа на богојављење (у преводу А. Павдовића. Нанчево 1882. Књ. II. стр. 144),