Српски сион

С тр . 442.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 28.

векова и у хрпшћанству тако звани квартодецимани (у Малој Азији). Изнимно празновала се пасха и другог меседа. Но ово се догађало само у ванредним случајевима, кад околности нису никако доиуштале, да се пасха нрвог месеца правилно одржи. Тако н. пр. другог месеца празновали су пасху за време Језекије цара Израиљева, „јер не могоше славити у то вријеме (т. ј. месеца Авива) јер не бијаше доста свештеника посвећенијех, и народ се не бејаше скупио у Јерусалим". (II. Днев. XXX. 2. 3.) Који бејаху првога месеца нечисти од мртваца, или који бејаху на даљном путу по заповести Господа празновали су пасху другог месеца. (Број. IX. 10. 11.) Пасха се клала дакле првог месеца, четрнаестога дана у вече, око захода сунца, између два вечера. (Број. IX. 3. 5. 11.) (Јвај последњи израз, као и сви остали изрази у старом завету, који би требали да одреде доба празновања у четрнаестом дану, врло су нејасни, што је и дало повода, да су се ова места још код старих јеврејских научењака, па и доцније разно тумачила. Кајл (Сотт. ЕхосЈ. XII. 6.) наводи ова разна тумачења и претреса их и долази до тога закључка, да се под тим разшш изразима разуме доба од тренутка кад сунце изађе, па све док не наступи потпун мрак. Овако је тумачио, вели Кајл, ова места и Авен Есра, у пракси пак овога су се придржавали Самарићани и Карићани. Сви ови изрази код Даничића преведени су са „у вече", који израз дакле потпуно одговара ваљаном тумачењу овпх места. Није се могла празновати пасха свугде и на сваком месту, већ на одређеном. Видимо, да су прву пасху у Египту клали синови Израиљеви сваки у свом дому ; клали су је нак тако нрема околностима са одређеном практичном цељи, која је изискивала, да је морао сваки домаћин крвљу жртве пошкропити довратке дома свога, јер тај дан пролазио је Господ по Мисиру и убијао првенце егииатске. а где је видео крв на вратима. остало је све неповређено. После пзласка Израиљева из Мисира клање пасхалне жртве бејаше само успомена. Друге године после изласка из

Мисира славили су пасху у пустињи код горе синајске заједнички. Доцннје у законодавству Мојсијевом опредељује се са свим тачно место, где су морали клати пасху, а то је место, које избере себи Господ да настани име своје (Девтерон. XVI. 2.), храм, у ком бејаше ковчег завета. Као што се види из историје изр. народа. скупљали су се у Јерусалим, и овде у храму клали су пасху на оном месту, где су се обично жртве спаљивале. Сваки бејаше обвезан, да дође у одређено време у Јерусалим осим оних. који због даљног пута бејаху сиречени да дођу. Овом приликом скупљао се у Јерусалпм велпк број народа. Јосиф Флавије бележи, да пре разорења Јерусалима бејаше се скупило до 2,000.000 душа. Овим ириликама особито истицали су се пророци ; и сам Спаситељ долазио ^е на празник у Јерусалим, да учи и распростире своју науку. Пасху смео је јести само Израиљћанпн; странцу и дошљаку било је забрањено. Но ако се налази међу Израиљћанима и ако хоће да је иразнује и једе, а он пре него што приступи, ако је мушко нека се обреже и тад је може иразновати као и спнови Израиљеви. И јели су пасху сви без обзира на сталеж и пол, јер тај дан све их је ослободио Госнод из ропства мисирскога. За пасхалну жртву узимало се обично јагње или јаре; ово поскедње ретко. Оно је морало бити мушко, од годпне дана, и, као и све остале жртве — здраво. Ток празновања у кратко ово је: До четрнаестога Нисана искупе се са својим жртвама у Јерусалим. Код прве пасхе у Мисиру пасхална жртва одабрала ге још десетог, и чувана је до четрнаестог. Пошто се искупе у светињу, стану сви „по редовима домова отачких браће своје, синова народнијех, и по редовима домова отачких међу Левитима". (II. Днев. XXXV. 5.) И ношто су свештеници и Левпти стали на своја места. ови носледњи клали су жртву, н давали крв свештеницима да пошкропе олтар, п за тим су је дерали. Жртве су дерали обично свештеници, но кад је било много, иомагали су им Левити, а они су само кропили. И пошто су је