Српски сион

С тр. 460.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

и да се редовно издаје — него је подиза!о и подиже и данае глас сво.ј против неуредног примања своје плате. Ја држим, да је наш народ дошао до тог уверења, да и свештеника треба према данатпњим приликама чину сходно нанлатити, у толико пре, што се од њега у првом реду захтева да морално п магеријално уна пређује српску књигу и просвету, да је виђен и чувен на зборовпма и договорима, где се за благо цркве и народа већа, да примером послужи својим парохијанпма у васпитању деце и вођењу дома свога. Врло је уместан п сваке нохвале достојан предлог, да се са новцем клирикалног и народног Фонда народу у иомоћ нритече куповањем земље која би се цр квеним општинама уз амортизационалну обвезу предала. Заиста је крајње време, да и нагаи народнп фондовп притеку цркви и народу у помоћ. Која нам је вајда од У Банату о Вазнесењу 1891.

„милиона," када нам цркве и школе пронадају, када нам свешгенство и учитељство пати и кубури а народ се у незнане крајеве сели да себи хлеба заради. Овај предлог нека наш сабор усвојн у толико пре, гато фондови тиме нигата не рескирају, него добијају а сврху свега народу се нружа прилика да чува огњигате своје и да које наполицом које арендом себп хлеба прпбави. У свима опгатинама, где Срби живе, треба куповати добру ораћу земљу са фондовскпм иовцем, па да нас Вог види На завргаетку ћу споменути, да је пречасни г. Петровић свој „момерандум" врло лепо разложио и начело у погледу повратка и оживотворења српског прав. патроната са званичним списима и министарским одлукама поткрепио и образложио, услед чега му у име свегатенства овим путем велим: Живео! П. Д.

СЈЕТИШО СЕ Ж МИ ШОХ&ШШИХ ДОШОБА. (Глас кз Горњо-карловачке дијецззе.)

ок још нијесмо имали нашег јерархичног *листа, ми смо подизали наш глас у раз-

ним нолитичним листовима, да треба над тијем настојати, да се свукуда подигну парохијални домови, па и сада иоводом оног чланка из Срјема у 18. броју „Српског Сиона" с натписом : „ Сетимо се и иарохијалних домова 11 , по нашим овде околностима надонуњујемо исти чланак. Тај тамо хвале врједни нисац описује, како је тегако свештенику онђе, ђе нема удобна стана, а ми ћемо овде додати, какове неприличне иосљедице повлаче за собом те околности, ђе нема никакова парохијалног стана, и ђе су на вигае мјеста и сами свегатеници криви тијем околноетима, имајући у мјесту своју сопствену кућу. Врло је љепо да свегатеник има своју соиствеву кућу, те с тим да обезбједи своју и онако носље своје смрти ничим неопскрбљену нородицу, — али са друге стране гледајући, то повлачи за собом врло неугодне посљедице, па ногато те посљедице долазе увјек на уштрб јавног општег добра народног, — то она прва — од приватне нарави околност, — да би се

изОЈегле те по народне интереее неповољне околности, мора сасвим да ишчезне, јер овде у нашим крајевима има много лгјеста, где свегатеник имајући своју кућу, — „парохијални дом" ма био он у најбољем реду, остави својој судбини, који кроз неколико година постане права „рујина", као гато је бага овде у Вргинол Мосту, Блатуши, Вељуну итд.; гха погато Ј - е наравно на свјету све смртно, то онда иза смрти тога свегатеника (кој'и има своју кућу) какове неприлике долазе, не зна се ,јесу ли веће или по дотичну црквену опћину, која је обвезана правитк парохијални стан, или по новодогаавгаег свегатеника, који погато се такови случаји већином на селу догађају, нема се онда ђе смјестити. Али крај овиЈ 'ех неприлика и по једну и другу сграну, оваквим случаЈ*евима у неком виду спречава се и сам слободни избор пароха, — јер било је случајева, да се некоји свегатеници онда понуђавају опћинама и без набављања стана од опћине, а и саме онћине, са обзиром на материјалне жртве, могло би се догодити (као гато ј 'е већ и било) да би се гаувнгае врзле око онога који неби искао од оићине ста-