Српски сион

СТР. 480.

ју'. Или ако не буде тако (сад, ваљда да буде иравичан, узео је на око и грађанство карловачко), ако младић и „стане избегавати крчме такове, ииак није сигуран, да неће пасти у замке каквој примамљивој, раскалашној удовици, која ће му школско васпитање достојно надоиунити". Богослови су тако ниско пали, по речима писца, да „ко прође Карловцима сокаком, може сваки час у својој близини чути псовке и друге скаредности", што међу тим за Карловчанина није никакво чудо, јер је он на све то „толико навикнут, да ни на ум не узима". (Ово је врхунац дрскосги незнаног дели.је !) Али странацкад тако што чује „лако се даје прева ити, да слуша какве надничаре из оног одељења вароши што се зове „мала", но кад се осврне, мора се зачудити видећи да су то лено одевени грађан ски младићи, које обријани бркови издају да су богослови". Ето тако пише та незнана делија не иитајући, да ли се сме писати така неистина, и не мислећи, да ли је лепо служити се овако „бираним" изразима. Колико је за осуду таково писање, видеће се на крају, кад сваки буде потнуно уверен о невиности богослова, а то нам неће бити тешко доказати. Пошауна је неистича , да богослови лењују, да немају ни два часа дневно шг.олског рада, јер богослови имају од 20 —26 часова недел.но, не рачунајуЛи амо оно време за које мора богослов да буде у цркви, а то бива обичним радњим даном дваиуш, недељом и празником шрииуш, а за време великог посга сваки дан без разлике шриауш. (Ово је већ на ночетку ове школске године констатовало „Н. Време", а у истом смислу обавестио је своју публику и „Враник ц .) Па онда је ту богословска невачка дружина, па гимнастичко друштво. Кад богослови морају толико да одсгоје у цркви и одседе у школи — а са ревносним похађањем ове године не може се упореди ги ни Једна до сад школска година, — кад имају и других својих установа за које све времена требају, и кад им — допустиће г. писац — треба за спремање из иредмета, који им се иредају, најмање исто онолико времена, колико морају да су у п:коли — то нека нам каже г. нисац, кад богослови доспу да се скуиљају но становима и крчмама и ту „картањем и нијанством" ирекраћују време? Не стоји ли ово у највећој оиреци са тврдњом г. нисца? Осим тога, ако г. пиеац нрати наше бо-

бр . 30.

гословске и белегрисгичне листове, видеће и то, да међу осталим сарадницима имаде и бого слова који не таје сво : е име а пуно их је који без потписа раде на књижевпости сриској, у колико им то време и силе допуштају. Не стоји никако дакле тврдња г. писца. да богослови лењују и ништа не раде, него баш обратно. К'д смо доказали, да јеова тврдња лажна, доказали смо < дмах и то, да богослови не доспевају да се каршају и пијанче. Но то ћемо још и другим разлозима да поткрепимо. Прошла су — да без увијања говоримо — она времена кад су Карловачки виногради цветали и кад су могли бити сви услови, да се млад, а и сваки други човек поведе за том страшћу. А на против сиримашније омладине, која се на вишим школама учи, нема од карловачке. Многи и многи међу богословима имали би за другу коју струку више способности, али рђаве материјалне околности не дадоше им даље од Карловаца. И подмирујући једва најпрече услове за опстанак свој, може се рећи. да нема ни једног скоро, који би могао и један новчић издати на што му драго, што се може расипањем назвати. То је једно ; а аруго : Карловци нису тако велики да про®есори па чак ни полиција, неби могли дознати за, толике и такове изгреде богослова. Управа је сваки преступ својих питомаца свагда строго казнила и за цело се не би оглушила о основану жалбу на богослове од стране месне полиције или грађана. Како се то може да елаже: лармају, лупају гтрозоре, каљају куће омрзнутим грађанима — богослови а нико, ни полиција ни грађани, да их ухвате на делу и да кривце при ■ јаве њиховој власти? А то им је унраво и дужност била, јер би у том случају кривци били кажњени, а остала богословска омладина остала би чиста и неокаљана. Овако је највећи грех без позитивних доказа у рукама бацити све, што се у Карловиима ружно деси, на богослове, на уз то неаравити никаква изузетка, него их све изнети нред народ као изгреднике и поткопавати им углед, љубав и оданоет народну, без које им не може бити успешна рада кад једном сгупе међу народ као проповедници речи божје. На подметања иак, да богослови не пазећи на образ и поштење своје, ступају у ниске и недозвољене одношаје са сумњивим и „бестидним женскињама" и „примамљивим и раскалашним удовицама" — богословска омладина држи, да јој је испод досгојанства, да се упушта у

„СРПСКИ СИОН."