Српски сион

С ТЈ*. 554

„ОРНОКИ СИОН."

Б р . 34.

После св Дмоиисија Ареонагита сретају сс н други доказн којп јемче аа дрсвност овога дјејства. Вл. Августин у једној беседп свијој на освећење храма, говорп: „Освећење прсстола сал славпмо, достојно п иравсдно радујућп се; светковину у овај даи свршавамо, у који је благословен и помазан камен, на ком се за нас божан ствене тајпе свршавају" (Беседа 4;. Израз: „благ. словен н помазаи камен" јасно но казује на ми])оиомазање св ирестола, који се и у оио време, каи н сада на западу, обично подиже из камепа. Из оиредел>ења два маловажпа сабора, којн су билп у почетку VI века иа западу, впди се, да је обичај освећпвати престоле миром у оно врсме већ постојао у Цркви „Сабору је угодно", гласи 14 иравнло једпога од тнх сабора, „што су се олтари освећивали не само помазањем мпра (као до тада што је било), него и благословом свештеничким" 27 ј „Само од камена (а не од дрвета нлп другог чега) треба да буду олтари осве! енн излпвањем мира"', 28 ) одређује други сабор. Сигурио је такође, да су се ири освећпвању храмова не само престо, него и зпдови храма номазпвалн св. миром у древ шш времеиима. „Црква се тада сматра мена, коЈ11 н до данае поетоје у правоет. Цркви, но које међу тнм одбацују Лутсрани. Ово значи, као блееав муње, који васленљује, заеењавајући очи противника истине, природно приморавају их да нодижу руку на дела ев Дио нисија; бол,е нак одене, не гледајући па неке незнатне уметке, који су ее увукли у текст туђом руком у најдоцније време, уметке, од којих нису чисти многи други пронзводи древности, не гледајући, велим, на те уметке. беспристрасне оцене не сумњају се да припшну дела Дионисијева оном лицу чије име носе. УМ. Аро1о§; рго орсг. 8. О101П8. Агеора^. 111 Мах ШћНоШ. уе4 Ра1. (Зе 1 ј 'л В'1§. (ош. III. ра{Ј. 115—135. IЛ1(1цш1. 1077. ап. 27 ) СопсИ. А§а1ћепае ап. 506. сар. XIV. 1от. IV ра^. 1385. 28 Ј СопсП. Ераон. ап. 517 еап XXVI; ШМ ра§. 1579.

доста поштованом". говорп бл Августин, „кад су јој зидовп освећени п св миром помазани, 29 ) ТеоФан приповеда о Атанаси ји великом, да је тај светител. у време свога боравка у Јерусалпму. занимао се ту оевећивањем молптв( нп.у домова, посредством молнтава и иомазања истих св. мнром 30 ). г ) Облачење и украшење св п.ресшола. Облачење престола, као што смо виделп, сачпњавају две одежде; долња — бела и горња -— скупоцена. Могуће је мислпти, да је постанак дол1ве одежде саврсмен ностанку самих престола: а то је чуство побожпости к св Евхаристнјн, којејебез сумње раснолагало ирве хрншћапе умивати сто, одређени радл св])шавања овога таинства прпродно их је побудпло ноеле умивања да га (престо) иокрију још чистим нлатиом, а из тог нлатпа, чистог н белог, природно ее развила и иаша бела, долња одежда. ИсториЈског доказа о овој одежди, као такође и о умнвању црестола, не налазимо до IV. века; у овом пак веку Оптаг Милевнцки (у Нумидији) Епископ (| 384 ) спомпње о њо , као о принадлежности престола која је у оно време већ у оићеупотребљавана н позната: нанме опровргнувши Донатисте, којп тврде међу остал1.м, да се нрестоли обешчашћавају доднром иравославинх, овај учптељ отворено говорп: „Ко од вернпх не зна, да се дрво покрива илатном, н да се прн снршавању самих таинстава могуће дотаћи само иокјшвала, а не, дрвета?" 31 ). 29 Ј Б'|1). IV. сар. 40. СопГ. Сгеаеоик. 30 ) СК. Ооаг. 1Н ЕисћоК ра^. 850. е(Ш. 1015 ап. 31 ) Ор(а(:. (1е 8с1п8ша(е 1)опа(18(. Иђ. VI. ра^. 7;3 е<Ш. Рагјз 1079 ап. (Наставиће ее.)

Б Е С Ј Е Д I КОЈУ ЈЕ ГОВОРИО парох Небљушки, Ба Петров-дан о. г., кад је у име Високопречасног господина протосинђела Платона Телечког благословио обновљену цркву у Доброселу.

^оја Браћо! Од како је света и у све'г-ту људи, људи су се увек молили Бггу ЗВД^и нриносили му жртве. Богу се молити можемо на сваком мјесту, у кући и изван куће, Бог то ирима. Бог прима у-

срдну молитву, па ма она оила у гори нод јслом аеленом; али му је најмилија и најнријатнија молитва овако из људског збора и братског договора. То виднмо из књига старог завјета. У старом завјету, особито с ночетка, молио се