Српски сион

1]р. У4.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 553.

с једне стране строго забран.ивало оиоме. којп пма норока да сс приближи к олтару (Лев. 1, 17—24; 12, 3), тим више ириносити ма шта нечисто (Лев 10, 10; 22 23—26): а са друге, у разнпм случајевима прописивано је умиваље, као најбоље средство, које очишћава (Исх 19, 10; Лев. 13, 6, 34. 54; 14, 8. 9; 15 сва; Числ. 19, 7); ово захтеваше најиосле просто чувство важности, но ком се рапнајући ми и обичну храиу ретко мећемо па сто, а да не очнстимо умиван.ем сто, на који је мећемо. Само се но себп разуме, да у прнмитивној црквп по свој прилнцп умивање нрестола, тада још, као дело неопходимости, беше само простпм дјејством; али будући да се хришћ. богослужење, с дана на дан умножавало принадлежностима црквеним, на брзо стадоше узиматп карактер символички, на брзо се почеше богомудри Пастири цркве бринути о том, да све, што се односи к богослужешу, буде освећено духом њеним: то није без основа могуће мислити, да је на брзо да кле и то дјејство добило карактер свеште ни и заузело место у реду тајанствених обреда Цркве. Исторнјске доказе о обреду умивања престола ми не налазимо до IV. века; а у овом веку о њему спомпње св. Ззатоуст: „Зар не виднш", пита он, ,,наше ђаконе, да губом трапезу 23 ) умпвају и дом чисте, н тако дискосе полажу?" Губом умивамо Цркву, наставља св. Отац, да се у чистој Цркви све предла же, да не буде ништа гадпога. 24 ) Ма да св. Јов. Златоуст говори овде о умивању престола не као о дјејству искључнвом, које се свршава једном п на име у време освећивања храма, него каз таковом умпвању, које се по мери нужде, свршавало у свако време, но предпостав љајући последње, ми ћемо морати као неонходну последнцу. иретиоставпти и нрво. Јер кад су Пастирп Златоустовог времена, за то, да би увек одржалн у чистоти светињу, држали за нужно и достојно допуштаги умивање и над таковим престо 23 ) Реч тдалеСи КО д св . з Л ат. увек се употребљава у смислу престола УИ. 8. 4ћеааиг. есс^евјав. зиђ уосе: т ца тте^а. 24 ) На Ефес. Нрав 4. Св Злат. Беседе на посл. Павла у елав. иреводу, Ч. 2. стр. 192. Москва 1709. г.

лом, који је удостојеи већ благодатп освећења, на ком је и тајанствени Агнец лежао, и бегкрвна се жртва Вогу нриносила: то не може бити, да ти исти богомудрп Пасстири нису свршавали умивања над ирестолом, нре но Iпто су га занечатилп свештеипм печатом номазања. кад се тек ноднгао у тајанствено стаповање Божнје; доказ важи св Златоуста. и у одношају к нашем предмсту нма сву своју силу. в.) Мпрокомазање св. арестола и зидова храма. (Јво дјејство било је још у старом завету : сам је Бог установио ово. зановедпвши Мојсију осветнти јелејем помазања олтар у подигнутој скппији, све нри надлежности скиније п саму скинију: н козл Т еши влеи поллдзанЈА, зановедио је Вог Мојсију, и полижшш скннТк>, н кса, и;кј нл нјн , и оскдтити к> . . . . и дл пол\лжнии олтарк приношешн и ксл сос(5дк1 его. н оскдтнти ол глрк, п в^детх олтлрк ск/м мн склтмуу. (Исх. 40, 9. 10). И о Мојсију говори се дал 3 е: согкорн Д 1 огсен ксл , еликд з.пок-ћдл Господк, лнце соткори (ст. 16) Далле не подлежи никаквој сумњи, да је хршпћ. богослужење, ирвобпто скопчано сајудејским. по уништењу старозаветних обреда, заједно са Јерусалнмским храмом, задр жало неке при (адлежности старозаветне, т. ј. оне. које су биле сличне са духом новог завета, 25 ) те је могуће мислптп, да је заједно са другим старозаветним принадлежпостима, и нстим путем с њима, ирешло у хрншћ. Цркву и помазање миром св. пресгола и зидова храма. Ова мисао тим заслужује вероватпостн. што о једном од тих дјејстава — помазању ми ром св. престола сномпње још св. Днонисије Ареопагнт, муж аиостолских времена. „Још и ово Јерархији да приметиш" иише св. Диописије к еиископу Тимотеју, ,.да од иајсветијег освећења устав и свеш тено свршавање божанственог жртвенпка свршава најчистијим изливањем свештеиог мира." 26 ) 25 ) Начер. Церковно-Биб.ЈеДск. Ист. в^&кт, 1-и стат. о богослуж. и обрлд. стр. р 07 изд. 4-е , 1827 г. у С. II. Б. 26 ) О церк ерарх. ст. 82 г.т IV. §: 12 Подлиност дела св. Дионисија Ареопагита служи као предмет снора међу учењацима : једни је одбаиују, а други бране. Но одбацују пећим делом Лутерански нисци, и јавно, по некаквом узроку; у дели.ма ев. Дионисија сретају се јасни докази на многе такове обреде, који су били у ап. вре-