Српски сион

Б р. Н4.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 549.

честити духовницн задахнулп срнеки ира воелавни народ. И данас, премда је мииуло стотину и нетнаеет година, како су укинутн мапастири: Бршљанац Св. Аиа и Дреновац иомен на њих још је жив у српеком народу. А тај номеи треба да освјежимо у народу нашем, сазивајући га на мјеста,

гдје су трагови овнх светиња. нриповиједајућп му њнхов рад и ирошлост. Тнм освјеженим поменом још ћемо боље ојачатн у нашем народу онај отпорни дух, којим су га надахнули ови манастири протпв рпмске нронаганде, која још никако да се окане српекога православ 10га народа. У славонском Бресшовцу, 1891.

Ж* замамљиви опис, та пјесничка сјећања, не миришу суровим заточењем. * Али нема сумње, да је већ

нема сумње, да Је већ н онда св. Васнлије, с њеким друговима зајед нички обдргкавао њека манастирска нравила, којнма је положио темељ и која се врше још и данас у мапастирпма у Грчкој и на Истоку. Та правпла, која донуштају, по ред озбпљног живота, пољске и друге радње и научна заппмања, — врло су даиеко од строгих аскетских устапова, које се нојквише касппје у западпој Европи, под имепом разнпх ордепа на нр. орден Траписта. Насуирот његову уточишту на другом бријегу Ириса, којп почиње од гора Арменскнх н навршује се код Црног Мора, бпјаше нмање, насљедно у обптељн св. Басплија и гдје су мати и сестра његова основали женски манастпр, — док му је старнји брат живно у сеоској кући на бријегу нсте ријеке. Код такве околнце и бли знне својих сроднпка, св. Василије рнјетко је остављао своју самоћу. Најнослије, он се тјешио, што је привукао к себи најмилијег свог друга, Грпгорнја Назпјанзина којн, у најбујније вријеме своје младостп и свог дара, с душом, помућеиом свјет ским горчипама, нпје могао подиоспти самоће пустињеке, већ је тражио живота, правилно устројеног, но без ропске покорности, жнвота тихог — без самоће Мало друштво није бпло богато ; но умјереност н рад властптих рукупадомјеш таху недостатак; овдјесу коиалп и натапалп земљу, чистили шуму, обрађивали камено ломс. ј едан дио дана упот])НЈебљаваху на изучавање хришћаиске . итературе, на обу-

СБЕТИ ГРИГОРИЈЕ НЛ.ЗИШЗИН, ГРИГОРИЈЕ НИСКИ И БАСИЛИЈЕ БЕЛИКИ, КАО ПРОПОВЈЕДНИЦИ. (Наставак.) чавање хришћанскпх младића, који долажаху из Грчке и Азије. у молитви и црквеном појању; Григорије Најизанзин са задовољством спомиње ијевање духовпих ијееама, појућн сам за иевницом у њиховој сеоској цркви, сномиње и јавор-дрво, које сам по сади у башти св обптели. Св, Григорије ипак није остао дуго са својим другом, — он се је морао вратити кући својој; а св. Василије међу тим ишао је у Цариград, да помогне епнскопу анкирском у борби његовој против Евномија, познатог новог тумача аријеве јереси. Св. Василије ннје онда још бпо пресвитер, већ само црквенп чтец. Јулијан, који је у то врпјеме био само прптворно с црквом, сад тек што је метнуо царски вијенац на главу, и на челу својпх побједоносних легија, раширившп заставе, на којпма бнјаху извајани незнабошки богови, — очитовао је јавно своје намјере у погледу хришћанства Ново гоњење бпло је већ објављено; оно је грозило још већом погибијом, него што је било за вријеме аријаиских императора. Св. Василнје видио је то, и премда се покоравао поретку п времену црквеног напретка, али је срцем и душом тежио да што више судјелује у дјелима цркве, којој гро зи онаеност. Међу тимсудба Јулијанова ријешила се ирије, него позив његовог старијег судруга на епнскопску катедру. Одступннк је ипак дао, да Кесарија осјети његову јароет. Од великољепних незнабошких храмова, који су уљепшавали тај град нрије обраћења његовау хришћанство, сгајаше још један, посвећен Фортуни; изненаднн пожар уништи и њега. Јулнјан.