Српски сион

С тр . 600,

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

Колико смо ми од њих поднијслп! Ако је, с преокретом среће на нашу сграну, м«јгуће да им се осветимо. требало је казнити све оне, који су нас вријеђали. Куда! Власт је у нагаим рукама, а неиријатељи нагаи измакоше се освети!" Тако је без сумње! Но но мом мњењу, ја сам већ освећен, јер ћу скоро имати прилику да осветим себе!" Даље се св. Григорије са особитом речитошћу жали на оне, који су тако неумитно правосудни, те тако брзо хоће да врате зло злим, и који тек онда вјерују у своје нзбављење кад сами могу, по својој вољи, присилити друге, да дршћу пред њима. Исто тако одговара св. Григорије и на клевету, што није држао раскошне трпезе и сјајне свите: „Нисам ја знао, говораше он, да ми нисмо дужни уступати конзулима и војсковођама у раскошп. Ако је то била моја кривица, опростите ма ју, узмите другог епископа себи по срцу, а мени дајте моју самоћу." Завршујући своју ријеч, проповједник даје онростни благослов свима, које је љубио п с којима се растајао. „Опрости, цркво Анасгасијо, која си по свом имену обвезана нашој светој нади ; опрости, спомениче нашег оићег славља, нови Силоме, гдје смо ми најприје поставили скинију завјета, која је кроз четрдесет година гоњена и пребијана по пустињи. Опрости, исто тако велики и славни храме, наша нова славо, подигнути сада словом божијим, насеље Јевусеја, које је узрасло нагаим трудом до новог Јерусалима. Опро стите, сви свети заклони вјере, други по достојанству, који обухватају собом разне дијелове тога града и служе му за свезу и уједињење; опростите, свети Апостоли, насеље небесно, од којих сам ја тражио примјера за себе у борби ; опрости катедро патријаргаијска, завидно и опасно звање; опрости саборе архијерејски, укра шени добрим дјелнма и старошћу. И ви сви, слуге олтара, којп приступате Богу, кад нам он нисходи, опростите! Скупе Назареја, сложно појање, свештена бденпја. чпсте дјевојке, поштене жене, скупови сирота и удовица, сиротиа браћо, чији су се иогледи У Загребу 1891 год.

управљали Богу и менп— опростите! Опростите, христољубиви гостољубивп домови, који се бринусте о мојој немоћи ! „Упрости и ти ревна паство, која си с љубављу слугаала моје приповиједи, тискајући се гомплама гдје сам опажао брзонисаца, којп биљежише моје ријечи, и га преграда, која једва издржа наиор слушалаца Опростите, царевп земаљски, и дворови царски, слуге и улизице царске, вјерни, надам се, свом зановједпику, али већим дијелом невјерни Богу. Пљескајте рукама вашем новом проповједнику, узно сите га до неба; — ућутао је за увијек схватљнви, но вама неугодпи глас. „Опрости, христољубиви царски граде (дајем му ту правицу иремда ревност његова не бива по разуму — али час ра станка ублажује мо.је пзразе), приближи се истини, мсправи се, макар и касно! „Опростпте, Источе и Западе, за који сам ратовао, и за који страдам. Заклињем се Оним, Који вас може примириги ако и њеки други еиископи буду нодражавали моме одстрањењу. Но највигае и најјаче кличем: онростите, анђели хранптељи овог храма, који сте благосиљали моје борављење овдје, покрите и мој одлазак. И Ти, Тројице Преблагословена — предмете мог мигал.ења и славо моја! Да не одступе они од Тебе! Спаси их, спаси народ мој! Да чујем свакн дан, како напредује у мудро сти и побожности! Дјецо мо.ја ! чувајте новјерени вам залог! Сјетите се мојих рана. Благодат Господа нагаег Исуса Христа нека буде с вама!" Изговоривгаи ове ријечи, изванредно дмрљнве и лијепе по саставу, слаткорјечиви енископ, оплакиван народом, но гоњен завигаћу непријатељском, која не могаше уништитп ни дара, ни врлпне, оставп Цариград. Оп се с почетка упути у Кесарију, гдје учини спомен не давно преминулом св. Васплију, и с болним ерцем, настани се блпзу Аријанза, — свог родног мјеста, Тамо је проживио своје посљедње дане, далеко од двора и завистника, бавећи се иеговањем цвијећа у својој малој баштћци, одајући се по каткад и појезији, која му је његда сладила младост његову. С руског превео: ЈоВ. ПбТроВИ!, хатихета.