Српски сион

Б р. 37.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 001.

0 ЗНЛЧГЊУ И ДРЕВНОСТИ ДЈЕЈСТАВА, КОЈА СЕ СВРШАВАЈУ ПРИ ОСВЕЋЕЊУ ХРАМОВА. с руског превео Григорије А. Николић, богослов. (Свршетак.)

V:-Љ'I-' /.:/ •>'" '■?/

с.) Јгропљење св. водо.и зидова и иринадЈ .ежносши хрсша. Историјски доказ о употребљавању св. воде при освећиван.у храмова први пут се срета у св. Григорија Двојеслова. Када Мелнт, абат Галикапски, одлазаше у Енглеску к Августину (млађему), који је још пре нослан тамо ради обраћења Енглеза к хришћанској вери, св. Григорије писао му је овако: „Ако те свемогући Бог доведе брагу нашему еиископу Августину, то му реци. да сам ја, размишљајући дуго о делима Епглеза, расудио, да није нужно код тога иарода разрушитн идолских храмова, него треба само иобадати ндоле, који се нала зе у њима. Нека он (Августин) освети воду, п с њом окропи храмове; нека подигнеу њимаолтаре, ноложп св. Мошти." 79 ) У Сакраментарвји (књизи о тајнама) нс тога св. Оца ирви иут излаже со начин освећења престола и других стварп, које су одређене на свештено употребљавање посредством кропљења истнх св. водом. 80 ) Погпешно је пак мислити, да је св. Григорије установпо та дјејства: она су се ио свој прплици уиотребљавала и пре; песумњиво је барем то, да је у опће употребљавање св. воде иознато било међу вернима и пре времена св. Григорија. Ки рил монах, савременик св. Саве, који је живио у иоловини VI. века, у животопису нренодобнога ЈеФтимпја великога прнповеда, да је нека жена, која ]е мучена од бесног демона, кад је, у нади на помоћ, притекла с молитвом к Моштпма св. ЈеФ тимија, добила исцељење од тога, што је свако вече узимала св. воду (т« аусаоџи) са гроба Светитеља, заједно са јелејем из ламиаде. 81 ) У време св. Јована Златоустог св вода беше у таковом уважењу код хрншћана, да су је ови, иоцрнавши је у дап освећења, целе године чували у до-

70 ) 8. Оге^. Ер1а1;о1агит. Нћ. XI. теНс!;. IV. Ер181. 1Лћ. 1јХХХУ1. е(Ш. Рап8 1705 ап 1от. II. ра§. 1176. 80 ) 8. бге^. орег 1от. Ш. ејизЛет еДШоп18. 81 ) Хрисг. Чт. 1824 г. Ч. 15 стр.

мовпма својим, као осо(>иту светињу. 82 ) Састављач апостолских Установа говорећи о обреду освећења воде, древпост тог обреда доводи из аиостолских времена. 83 ) А кад је освећење воде добило сво.ј почетак у времена аностолска, то зар да не донустимо, да је и унотребљавање исте так<>ђе са временима апостолским било исто, какво се и до данас чува у ирактици наше православне цркве? с1.) Молишве. Ако освећење храма води свој почетак од времена самих аностола, а то ]е изван сваке сумње; то бадава се сумњати у томе, да се од тих времена употребљавале при освећивању ?рамова. и молитве. Молитве састављају битну принадлежност сваког хришћанског богослужења; као што је немогуће нредставнти сунце без светлости, ватру без топлоте, тако је исто немогуће представити хришћанско опће богослужење, које се не би сједињавало с молитвама. С тога Евсевије, говорећи о освећењу Јерусалимске цркве, ма да се не бави подробним описивањем обредннх дјејстава, која се тада свршаваху. спомиње ипак о молитвама: „Свештеници Божији", говори он, „увенчалн су свечаност делом молитвама, делом речима. 1 ' 84 ) Какве су се нак у древностн уно требљавале молитве при освећивап.у храмова, и колико су древне те молитве, које се говоре при освећивању храмова сада? Ма да је ово питање у одношају к нашем предмету важно, али. ио недостатку исторнјских доказа, не можемо одговорити на њега довољно. Из времена древности само 82 ) 8. Сћпао84. (1е ћарМзто Сћпз!;. 1от. II. есШ;. Рапз 1838 ап. ра§\ 436. 83 ) Сопз4. ароз4. 1Лћ. УШ. сар XXIX. Доказ саетављача ап. Уетанова за нас је оеобнто важан, као доказ најдревнији. У самој ствари, кад бп и тешко било сложати се с онима, који приписују те Уетанове Клименту рим., то је ипак вероватно, да је скупљање љихово у један зборник било врло рано, никако доцније од Ш. века ; јер св. ЕпиФаније, који је живио у IV. в., често се позива на Н.ИХ, као на такове споменике законодавства црквеног, који се у оно време употребљавали као корисни и опће познати 8. Ер^рћ Наег. 45. пит. Е; — 70. п. 11. 12,—15, пит. 6; — п. 7. 84 ) Еиа. <Је тИа Сопа!;. Пћ. IV. сар. XIV.