Српски сион

С тр. 628.

„ОПРСКИ СИОН."

Б р . 39.

у цркви латинској ? и је ли праведно осуђивати источну цркву за то, што она својом сиољашношћу не одговара идеалним захтјевпма автора? Не мирнше ли то на поступак древних расколника — новацијана п донатпста — који одступпше од своје цркве само за то, што она нпје црква по њихову схваћању? Ми се не ћемо унуштати у појединости књиге г. Соловјева, — то би нас одвело веома далеко, а осим тога није ни нужно, — јер је истина православл.а јасна свакому ко има очи да види, и може ју чутн свакп, ко има уши да слуша; — овом приликом обратпћемо своју пажњу на друге стране питања, а на име: потрудићемо се да опредијелпмо и устаиовпмо она онћа пачела, но којима би ми могли судпти о достовјерности и истинитости овог или оног вјероисповиједања, на ћемо отуда извести закључак: у колико има право г. Соловјев, бранећи напиштанску систему. Питања те врсте јесу од оиће и за све једнаке важности.

При тој ненормалној разлици хришћанских вјероисповиједи, која је постојала до сада, и постоји и сада, и нри том прпсвајању чистоће вјере и истине од сваке вјеропсповиједи, које се (присвајање) опажа код сваке, радознали ум хришћанскп свагда је тражио и тражи таква средства, помоћу којих би могао расиознати истину од лажи, чисто исповпједање од нечистога, иовријеђенога. Ако нам је дата истина, то су нам, без сумње, дата п средства да ју познамо, усвојнмо и чувамо, и ми имамо сада само да разјаснимо та средства и примијенимо свакој новојављеној нсповиједи : и лаж ће се одмах познати. Таква средства дата су нам ирво у ријечпма самога Господа о том, како људи примају истину и животворну благодат ; друго — у ријечима апостолским о ра&лици Духа Божјег од духа антихристова; треће — у непрекидности аностолског предања у цркви; четврто — у самом карактеру и особинама јеретичког учења. Разјаснимо то.

I. Прво средство, да се иримп и усвоји истина, показано је бпло самим Спаситељем. Кад је Он почео проповиједатп, да је Он прави Месија, Оиај, о коме писаху Мојсије и иророци, — наишао је па отпор код јудејских вођа, којн пмађаху тјелесне и чувствене представе о царству Месијину. Те иредставе, достојне осуђења, саме по себи као лажае, добише још већу силу и значај у отпору према Христовој проповиједи, а то с тога, штотевође не само да не бијаху налик иа нравствену дјецу старозавјетпе цркве, већ су шта више огрезли у грубом егоизму и прикривали најгрубије страсти и иороке. Јудејске вође не само да су сами одбацивалп проиовијед Христову, већ су од ње одвраћали и народ, увјеравајући га, да не ће доћи пророк пз Галилеје, да нико од кнезова т. ј. нико од ннтелигентних и ирвих л>удп не вјерује у Христа, — а онн, који иду за Н>им, то су незналице, осуђени на проклество. (Јов. 7. 47—45) Народ, заведен н збуњен својим вођама, нашао се у непрплици : како да нр.ими учење Христово : да ли као од човјека или као од Бога ? Да бн се ријешило ово нријепорно пнтање, Господ је показао два средства, којима се може иознатн Његово учење као божанствено: прво је — у човјеку самом — његово нравствено добро расиоложење, а друго — с поља — владање по Његовим дјелима. 0 нрвом средству говори Он овако: оу-чепТе н-ћстк мое, но носл<4вшлги> л\а. Пци кто \-01|1 јтх колнј еги> ткоритн, рлз^лгћетх iv огчеш", к01 (v Вгл 6стк, нли Л3% iv сни гллголк«". (Јов. 7. 16 —17.) „Иже естћ ш Вгл, гллголцчјх Бж'Ги\*х иосл^шлп"/.: сеги> р^дн кк! не посл^шлете, — окренуо се Он невјерујућим Јудејима, — Гаки» (V 1«Г ; л мћсте". (Јов. 8. 47.) Из ових ријечи види се, да Је ради увјерења о божанствености учења Христова нужпо морално пристајање. Слично се по сличному позна, како говорише Његда мудраци. Друго средство показао је Господ у Својим дјелима, или боље — чудесима. Невјерни Јудеји иитаху Га: „Докол-ћ д^шм нлш/л кзелшшп; лцје тм есн Хртосх, рц^ј нлл\7. не шсин ^дса " Исус им одговори као