Српски сион

С тр . 642.

„СРПКИ

СИОН."

Б р . 40.

катн, ту се и даље овако издржати не да. 11а до кога стоји да положај свештенства и учитељства што боље и могуће најбоље уреди. да свештенство и учитељство материјално осигура и обезбедп? До сабора свакако. А ко најбоље зна мане и недостатке, коме су највише познате оскудице и по требе свештенства и учитељства? Да ли сабору, или саборском одбору, или зар одбору петнаесторице? По мњељу потписанога — нн једноме. Јер и што је свештенства и учитељства (?) у сабору и саборском одбору и у одбору петнаесторице, то — без сваке сумње — нс спада и не нрипада оиоме делу свегатенства и учитељства, које је материјалио логае осигурано и но готову ни како обезбеђено, онде су таки свештеници и учитељи. којих стање — све да и надаље овако остане — не бп било тако теретно и несносно. Не ћу да идем тако далеко,те да тврдим, да и овде у пуном смислу важи она срп ска мудра реч: „Сит гладном не верује," не ћу да кажем, да они свештеници и учитељи који су у једноме од три наве дена управна тела, не верују осталој браћи својој, и да неће да им стаље и положај њихов олакгаају и иоправе,- али је свакако истпна то: да пзмеђу гладовати и знати, да се може гладовати, н слушати, како неко гладује — има велике разлике! Док нисам био у лошем стању не знам шта је лоше стање, не знам гата су нужде и какве су потребе тог стања. Према томе рекли бисмо, мане и недостатке, нужде и потребе свештеиства п учитељства иознаје најбоље само свештенство и учитељство, и оно их зна ионајбоље пзнетн и навести, изређати и побројати; као и то, свештенство и учитељство зна понајбоље како се те мане и педостатци, те нужде и нотребе отклонити могу и како им се најлакгае доекочити може. „Не иитај учена, већ нитај мучена". Па доиста учитељство је на двема својим скупгатннама, одржаним у Вел. Кикинди 1889. и у Ст. Бечеју 1890. го дине о манама и недостатцпма свога ста лежа говорчло п рдснрављало, оно је своје

нужде и потребе наређало и побројало и о њима и самом црквено народном сабору дојавило и до знања ставило казав уједно начин и нут, како да се мане и недостатци загладе и ноправе, а нуждн и иотребп доскочи и номогне. И свештенство би требало то и тако исто да ради. и чудити се, да до сад није то већ и учинило. Или зар свештенству није нужно то чинити, илн је зар стање и положај свештенства повољан и осигуран? Не, није! То нико тврдити неће и не може. По мњењу писца ових редака свештеничко је стање лоше и неповољно не толико због тога, што је плата свештеничка малсна — саразмерно свепггеннк је доста добро наплаћен — колико за то, што свештенство до своје законом одређене му илате врло тешко долази и веома је неуредно нрима. Разуме се, да од ове „регуле" има „изнимке"; али те оиштине, такове срећне свештенике — можеш, што 'но веле, на нрсте избројати! А иначе, не знаш где је горе или где је боље, да лп код опих свешгеника, који своју нлату примају „ио иовом", или код оних, који се наплаћују „по старом". Но иитање је сад, како да се зајемчи и осигура свештенству уредно примање своје плате? Хтели не хтели нризнати морамо да нагаем народу доста тегако пада издавање свегатеничке илате, а то за то, што с дана на дан пада и нропада, гато га је свакнм даном све мање и што је све сиромаганпји. Без сумње, да је доста томе и сам наш народ крив, али у многоме — истину рећи — не ћемо моћи сву кривнцу бацити на сам народ, криве су томе доста и друге нрилпке или правије ненрилпке. Свакако је истина да би свегатенству уредно нримање плате у великој мери осигурано било и тиме, када би се појединцима износ иарохијала смањио; неко би лакгае издавао, па н тачније и уредније плаћати хтео парохијал у износу од 3 — 4 Фор., него ли од 5 — 6 Фор годигање. Да се свегатенству — не мање и учитељству — уредно иримање наплате на тај пачип оопгура п огпгуратн- може —•