Српски сион

Б р . 41.

„СРПСКИ СИОН/'

С тр . 661.

ницн Ефесцнма. Апостол не спомнњући ни једном ријечи о каквој год монархичној власти у цркви, говори врло јасно и одређено о духовном јединству вјерних, које се код људп цијенп по врлини њиховој, као : вјерношћу хришћанском позиву, понизношћу, кротошћу, стрпљењем, трпећи један другога у љубави, старањем да се одржи једннство духа у свези мира, — а код Бога у јединству ВБегова бића и рада: један Господ. једна вјера, једно крштење, један Бог н Отац свију, којп је над свима н кроза све и у свима нама ( Е ф . 4. 1 — 6). Апостол говори даље о лицима, којима је иовјерена управа цркве, — па и у тој прилици не говори ни једном ријечи о монархији. „Господ је поставио једне апостолима, друге пророцима, лруге јеванђе листима, неке пастирима и учитељима," зашто? „Да се свети ириправе за дјело службе на сазидање тијела Христова," докле ? „Докле достигнемо сви у јединство вјере и познање сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста висине Христове; да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заносп свакп вјетар науке, у лажи човјечијој, путем пријеваре; него владајућн се по исшини у љубави да у свему узрастемо у Ономе, који је глава, Христос, из којега је све тнјело састављено и склопљено свакпм зглавком, помажући једно другом добро по мјери свакога уда, и чини да расте тијело на поправљање самога себе у љубави" (ст. 11 — 16). И тако, љубав је биће унутарњег живота цркве. Одбацујући, или игноришући апостолско учење о слободи и љубави у црквп као неопходним условима њеног јединства и опстанка, автор нада с друге стране у нову погрјешку: он мисли о пани онако, како ми можемо мислити само о Христу, приписујући папи такве црте, које по нашој науци приличе само Христу. Он мисли, да је за васионску цркву нужна особа, која би била носпоцем васионске објекшивпе исшине , и кроз коју бп ми моглн упозна вати истину. — особа која би собом нредстављала цијело човјештво, и с којом би наша лична воља била сагласна, у ко.јој би мп могли љубити цијело човјештво (р. 114 —116). Но нашем нравославном учењу,

таква особа може бити и јест само Христос, наш Сиаситељ а по г. Соловјеву, — нико други, већ само иаиа. „Они, који премда желе да оснују цркву на љубави, пише он, али виде васионско црквено јединство само у предању, кристализованом и већ у 11. вијеку лишеном свију средстава, да се стварно нрикаже, — ти би морали сјетити се, да није могуће љубити жи вом и стварном љубављу археологичко сјећање, удаљени Факат, који је, као и седам васионских сабора, непознат маси и има значаја само за учење. (Автор, као што се види, мијеша овдје живу вјеру у Христа са учењем о Њему, које се сачувало у цркви и ппсменом и живом нредању, — на тој смјеси и оснива се његов чудни. — да не кажемо нешто горе приговор !) ЈБубав према цркви има реални смисао само код оних, који признају да има у цркви живи представник, заједнички отац свнју вјерујућих, кога је могуће љубити као оца у породици, као главу државе." 34 ) На тај начин, у мјесто да учи, да смо дужни и да можемо љубити човјештво само у Хрпсту и кроз Хрпста т. ј. силом ЕБегове благодати, — као што ми учимо — г. Соловјев објављује ново учење, да смо ми дужни и да можемо љубити човјештво само у папи и кроз папу. Таква проповијед јест отворено одрицање главенства Христова, живе вјере у Н>ега н спаситељне љубави према Н>ему. 35 ) 34 ) р. 118. 35 ) Наведимо ,још једно мјесто, како учи г. Соловјев о Христу Сиаситељу; он пише : Темељ цркве — говорећи у опћем смислу, — то је сједињење Божанства и човјештва. Тај темељ ми налазимо (није ли боље рећи: имамо ?)у Лсусу Хрпсту у колико (?!) Он ипостасно сједињава божанственост с непорочном човјечијом природом. Тај темељ налазимо ми исто тако и код сваког правог хришћанина, у колико се он сједињава с Христом— у тајнама, вјери и добрим дјелима. Али зар ми не видимо, да су та два вида једпнства међу Божанством и човјештвом још неиошигЈна (?!) ради устројења једнога тијела цркве, у најужем значењу те ријечи, — цркве, као друштва социјалнога, историчког. Ваплоћење Сина божјег је шајаисшвенп Факат а никако социјални иринцип; и јединствени религиозни живот исто је тако непотпун, да би постао темељем хришћанскога друштва: може се живити свето, па ипак остати у пустињи (Не мпсли ли автор, да хришћанин, живећи усамљен у пустињи, живи ван цркве ?) И ако тим не мање постоји у цркви, осим живота тајанственог и индивидуалног, још и живот соцнјални, — то је, без сумње, неопходно, да тај социјални жпвот има одрећени облик, основан на принципу јединства. Доста је навести ријечи св. Ап. Павла о цркви, па да се опази ништавост ових и сличних иамишљотина авторових. А да би овјетски читаоци могли лакше схватити и