Српски сион

К р . 41.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 665.

бива, да и не говорим, појмиКете сами. Илч мислите, да није тако ? Онда хоћемо да сакријемо истину. Та сваки од нас, ако се само мало хоће да сећа, знаће по неки пример. да је ова или она сирота нопадија са 4—5 а и впше деце отишла у ову или ону варош да држн ђаке и да на тај начин себе и своју сирочад захрани. Јадна ли јој храна ! Горак јој живот! Не, није то живот, већ робовање! Сам пак могао бих прстом показати на свештеничку удов!1цу, к<>ја је у манастирској кухињи уточишта нашла, могао бих именовати нопадију. која се већ неколико година као обична послу житељка мучп, да истраје у борби живота. А о свештеничкој сирочади да и не сномињем, јер ту би, канда, наишли још на гору, црњу и жалоснију слику. Доста је кад кажем, да бих могао именовати неко лико конкретних случајева, који бп могли ваљда и у најтврђег човека изазватп осећај дубоког сажаљења. Да нема више ни једног нашег овеш теника, који ие би увиђао и осећао потребу оснивања удовпчког Фонда и да је то ствар заиста важна и прешна за све крајеве наше Митроиолије, ноказује већ и та околност, што се за њу заузимају и подижу сво.ј нраведан глас и они, којих се то највише тнче. Ено нам гласа једне честите нопаднје из Бачке, у 8. бр. овог цењеног листа, која онако енергично позива свештенике-посланике на нашем народно-црквеном сабору. да не пронусте заузети се за оснивање свештеничко удовичког Фонда. И ираведан јој је захтев.јер небројено раз лога у корнст тога захтева говоре Начин, који она за ностнгнуће цељи нредлаже, ис тина мало је оштар, али може битп пробитачан. Даље, да је овај захтев оправдан, између осталих сведочи још и та околност. што видимо и знамо, какве благодетне носледпце има овакав фонд у Архидијецези. Свештеници тамошњи могу у том погледу бити спокојни. Не са једном удовицом отуд разговарао сам о тој ствари, и свака од њих није могла довољно да се нахва.ш овакове институције; обично

би завршивале: Верујте, да би зло 61.ло, кад неби „овога"(из Фонда припомоћи) било. За то признајмо, да је већ једном дошло време, да се у тој ствари нешто поради; крајње је време већ и за то, што видимо, да се сви сталежи брину и старају, како ће што боље да осигурају егзистенцију своје породице, дочим наше удовице остављене су на милост и немилост судби, упућене су, да понижењем свог угледа и сталежа зарађују себи кору хлеба; наша деца без потпоре, без помоћи, без хране п обране потуцају с<; по свих небелих, вегетирају, животаре, а свршетак им је обично — жалостан — јадан. С тога не треба, не сме, овако даље да буде, јер онда су нам слаба брига наше жене и деца, а њиховом бедном и жалосном стању само смо криви ми, наш немар и нехат! Прегнимо дакле сви својски око ове важне а корисне ствари, с тим чврстим уверењем, да ће „општи јерархијски фонд," та благодетна институција, ако се оствари, многој удовицп горку сузу убрисати, и не једну сироту од пропасти избавити. Особита одговорност у том погледу пада на наше свештенике саборлије. Идуће саборске сезоне они треба да покажу, да им добро и опстанак свештеничких сирота на срцу лежи. Као околност која је врло поснешна овој ствари од оваког замашног значаја, јесте то што сам са једне — могу рећи — поуздане стране извештен, да је Његова Светост Патријарх Георгије истој наклоњен, и да је вољан исту потпомоћи. Ово је један и то знатан корак ближе цељи. С тога баш треба и ми да прегнемо, јер намеће се пптање: да лн ће св. Патријарх сам ту ствар хтети нокретати, ако ми ако позвани, за њу будемо показалп мало воље и мара? Пречасни г. нрота Косановић први је новео реч у овој ствари, а он је и посланик на нашем народно црквеном сабо ру; можемо се дакле надати. да ће он ово врло важно питање и пред сам сабор изнети. Не мање надати се је, да ће и сабор озбиљно схватити значај и важ-