Српски сион

С тр . 664.

„СРПКИ СИОН."

Б р . 41.

ЈОШ КОЈА РЕЧ У ХАТАР ШТО СКОРИЈЕГ ОСТВАРБ&А ОПШТЕГ ЈШРШСКОГ ФОКДЛ за свештеничке удовице и сирочад.*)

ило би иам било, кад би у овоме листу на скоро нашли и из других »крајева наше Митрополије, који глас у прилог овој нашој оиштој, живој жељи и потреби". Овако је завршио преч. г. Ник. Косаповиб, пишући у 6 бр. „Сри. Сиона" о прекој потреби и нуждн „ оигишег јерар хијског фонда за свешшеничке удовице и сирочад " ; овако рече позивајући остало свештенство и све позване, да нораде, како би се што пре доскочило овој неоспорној потреби, овој прекој нужди, која већ није впше за одлагање; како би се колико толико помогло сиротама и удовицама свештенпчким. Г. протаје увидео, да је већ крајње време настунило, да се оним свештеничким сиротама помогне, које су, оставши иза свога ранитеља и бранитеља, без крова и кућишта, без игде ичега, изложене свако ■ јаким бедама и невољама, које се доста често а на срамогу нашу, пред очима нашим догађају; невољама, које кад видимо морамо или да од срца зажалимо, или да се згрозимо, а у образ нам и нехотице удари румен: нисмо ли можда сами томе криви! С тога је врло уместан „ваиа/" г.

нроте,

за то нека му Је хвала!

Г. прота се дакле сетио наших сирота, нацртао је у неколико нужду и нотребу „општег Фонда," покренуо је дакле ово велеважно нитање — па шта онда? На овоме не би требало, не би смело даље да остане! Јер ако донустимо и на даље, да нам сироте наше пропадају, да се иосле нас потуцају од немила до недрага, да траже милости можда у горих од себе, онда нисмо достојни да се супрузима, да се родитељима—старатељима назовемо; цр венило стида треба да нам уђе у образе, кад нисмо кадри, да се побринемо за своју породицу још ни онда, кад то чине већ и они сталежи, који много ниже од нас стоје. Истина има и такових свештеника, који

ће своју породицу после себе оставити добро ситујирану, да јо.ј неће бити нотребе тражити туђе помоћп и припомоћи. Али реците ми: колико их је такових? Свакојако биће их мален број. Свакп данас већ зна, како је наше свештенство наплаћено: једва да се може — да речем — нристојно живети. готово животарити, и то док је још свештеник жив, а кад овај једном умре, онда ти је, мал' те не обично, јад и чемер. Сваки тешко данас уштеди коју пару, иа није то лако ни свештенику. Према оваком стању ствари на срце треба метнути нашим посланицима на народно црквеном сабору у Карловцима ову ствар, јер нема ваљда данас ни једног нашег свештеника, који не бп увидео нреку потребу оснпвања споменутог Фонда. Свештенство плашчанског протопресвитерата најживље ваљда осећа ту нотребу, с тога и нодижу ено сво.ј глас у сасвпм оправданој жељи; али немојмо мислити, да је то по греба самоњихова; не, будимо искрени и отворени, па признајмо, да је то потреба оишша, жива је то потреба како за свештеничку сирочад у Лицн и Крбави, тако и у „богатој" Бачкој и „илодном" Банату; у истом облику потреба се та јавља, како у нашим најсиромашнијим, тако и најбогатијим крајевима; јер ништа не помаже свештеничком сирочету, ако је околина, у којој је отац његов живео. богата, кад оно нема нигде ничега; мало ће користити сиротој удовици која је уз то са ситном децом остала, сјај и богатство њених и њезиног мужа нријатеља, јер мора ли у њих помоћи тражити, тешко да јој сваки, па још с презором и нотсмехом, неће окренути леђа; н онда кукавна удовпца шта ће и куда ће, већ или у — манастир. да буде куварица, или, што ]е још црње и горе, у — свет, па да буде туђа шваља и праља. Шта пак од деце у таким случајевима

*) О потреби оснивања „ окшшег фонда за свешшеничке удовице и сирочад " и о начину како да се исти установи — писано је већ у овоме листу. Но због велике важности овога питања саопштавамо и овај чланак. Уреднигишво.