Српски сион

1]р. 41.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 663.

признавати за ираву само ону вјеру, коју исновиједа цпјела црква на цијелом земном шару; држати се древносши значи не одступати ни у ком случају од оног учења, кога су се без сумње држали наши свети оци и претци; држати се, најнослије сагласносшп значи нримати у древности само она одређења вере, којих се држаху сви или у најгорем случају — сви настири и учитељи". Кад би се нојавила нова учења и образовала нова друштва, ко.ја се одвојише од васионске цркве онда би св. оци од мах унотријебили изложени начин распознавања лажи и изобличили би ју; сваку новост, која би мирисала на одјељење називаху јерес а новоустројено друштво јеретичким или расколничким показујући уједно, да је већ сами назив новог учења илн друштва по њихову родоначелнику очита свједочба неистине и заблуде. Примијенивши ову црту новости црк вешш друштвима. која сад постоје изван свете иравославне источне цркве. лако ћемо познати њихову неправилност. Тако, наши расколаици, који се одијелшне од ваеионског свештенства ради обреда, не сачињавају цркве, јер су уништили ненрекидност свештенства Не сачињавају цркве, ни друштва иротестанска јер одбацују у нринцииу свешгенство као тајну, која водп свој почетак од Аиостола, одбацују и црквено предање које стоји у непрекидној свези са ирејемством аностолскога руконоложења. Исто се тако просто и очито открива неправилност и латинске цркве Премда она чува непрекидносг апостолског руко иоложења алп је у својој днсциплини и црквеној ираксн нарушила црквено предање и има неоснорни биљег новшшине, јер ноотоји као засебна црква нослнје раздје љења црквеног, а особито у тамном сред њем вијеку наше историје. Тако учење о главенсшву иаие ночело је сазријевати од оног доба, како је основана нова столица римске импернје — Цариградска, прогла1нуј ј се, као система црквеног ажолуш •зма, у лицу иапе Николе I., у другој нолови ни IX. в. (што је и дало повода ирвому -2М

сукобу римске катедре са Цариградском, која остаде вјерна васионском предању), и најнослије у лицу Инокентија III. достиже врхунац свог развића. Учење ГШо^ие, енојено са именом блаженог Августина, доби почетак свој у Шпанији у VI. веку, за тим у почетку IX. века преноси се у Француску (Карлом Великим), а у почетку XI. века (год 1014 или 1015 г.) иод притиском Германског императора, почиње се употребљавати у самом Риму и постаје догматом латинске цркве. Опрјесници, које иегда употријебљаваху јеретици Евијонити, а за тим Аполинарнсте, почеше улазити у обичај на 100 година прије, него се нороди спор због њих, и у XI. веку послужише коначном раздјељењу цркава; целибат. за који су се борили особито у с еверној Афрнци (гледај 4. прав. Картагенског сабора) постаје законитим при Григорију VII. на свршетку тога вијека. Крштење свршавано је обливањем мјесто погружавањем, нричешће под једним видом хљеба и лишавање мирјана чаше, учење о о чистилишту о задовољштини и индулгенцијама — све ове и сличне особине латинске цркве јесу плод тамних вијекова. А у го вријеме у .јужној Галији положен је био ночетак догмата о непорочном зачећу који је тек у наше врпјеме (г. 1854) коначно утврђен. А томе времену односи се и почетак учења о неиогрешивосши иаче, које уз помоћ Језуита бива коначно утврђено на Ватиканском сабору. Најпослије, средњем вијеку односи се почетак и развитак саме богословске науке латинске цркве, с њеним схоластичким методом, е дијелектичким начином мишљења, с њеним полу пелагијанским погледом на природу човјека и с њеиом казуистичком нравствености. Као што је познато, богословска се наука развила под упливом ФилосоФпје, а посебице дијалектике Аристотелове, у кога су онда скоро исто тако вјеровали као и у св. иисмо. На тај начин, све особине римске цркве, којима се она разликује од источне сложене су у средњем впјеку из помјестних предања а без икакве ^везе са источном православном црквом, (Наставиће се.)