Српски сион

С тр . 714.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

градовима имао јаку централну тачку своје народности, на место да је својим расирострањењем раширио по свету и свој стари обичај „поштовати и уважавати зават," он се наоротпв отуђно од њега и нашао себи у трговини боље и угодније средство за живот. У нашој старој цркви тога не видимо: од самог ночетка свога иа кроз цео живот иродужује она свој рад око подизања угледа ручноме раду. Упућује на речи апостола : „радите својим сопственим рукама." (Посл. Варнави 19 гл.) И као што се у незнабоштву изучавање заната сматрало као ионижење слободног човека, тако се напротив у хришћавству исказује, да рад прпличи како за госиодара тако и за роба препоручујући роднтел има : „Вп родитељи, васпптагајте своју децу у Господу и обучавајте их корисном занату, који се саглашава са речју Госнода." (Апост. установе ) Као год што се код незпабожапа слава најзнаменитијих вештака помрачује за то, што своју вештнну произвађају рукама, тако наша црква напротнв препоручује занат, указујући на старозаветне мужеве и жене, који су се трудили рукама својим; а као најузвишенији пример изнаша самог Господа и Учитеља небесног којп је ироизишао из дома занатлијског п који се но предању и сам занпмао занатом дрводељским. За узвишеност заната црква радо спомиње апостола Навла : — „Ако би ручни рад био зазоран, говорн знаменити проповедпик старе цркве, Јован Златоуст, то у том случају не бп се ап. Павле заннмао са заватом, али ми видимо, да се он ие стпди резати ножеве и шити коже." (Златоуст, беседа на речп : Целујте При скилу и Акилу.) Том високом погледу на занат, црква је потпуно одговорила и у иракси тиме, што се свагда старала да занатлије не оскудевају у раду. Узрок, због чега је црква тако енер гично устајала за достојанство телесног рада и ставила се у одлучну опозпцију ирема погледу старог света, био је тај, што је хтела да прво подшне у хришћанству моралпу вредност рада. Занатлија старог доба радпо је за себе или за ко рист свога господара, који га је у своју

корист присиљавао на рад. То је рад егоистичан, који нема моралне цељи. Тако се не исказује рад у свету Јеванђелском. Овде је крајња цељ рада, не лични интерес онога који ради нити коме се ради. него се овде сматра рад с једне стране као средство за уздизање морала, а с друге пак — као средство за милосрђе према ближњима. Са тога гледишта представио је ап. Павле Тесалоњанима вредност рада, када се нојавише неки који су неуредно живили и ништа нису радили. (II Сол. 3 гл. 11 ст.) У почетку У. века тако је исто Августин подигао свој знатни глас у корист телесног рада када су у северно.ј Африци монаси неких манастира на један нут престали занимати се са оним занатом, којим су се до тада занимали (Августин, Ое ореге топасћогит). У том смислу говоре и установе апостолске : „Не тумарај по улпцама, него се придржавај свог заната и посла, старај се извршити богоугодно дело." Црква је највише препоручивала ручни рад као средство чинити другима добро. За то и говори: „Ко се не труди својим рукама, чиме би могао показати милосрђе према беднима, тај није прави ученик Господа." (ЕпиФаније, Златоуст.) Свештенство је у том погледу примером претходило. У то време нанлата свештенства била је регули^ана тако, да оно није само од милостиње жнвило, него од доста великих прихода црквених, те за то није било ни у пужди материјалној али се свештеници ипак занимају са занатом не за личну корист него за нужду бедних и невољних. (ЕииФаније.) Египатски манастири издржавали су по читаве недеље бесплатно сваког посетиоца, је ли пак дуже остао, то су га провели кроз манастирску башту, кујну или пекарницу, те је једнако са другим монасима сам својим рукама прибављао себи што треба и служио захтевима и потребама мавастирским. Тим начином је црква створила за сво.ј обилати рад једно ново средство, којим ће моћи успепшо делати, а цео запатлијски сталеж подигла је из ионижења и презрења