Српски сион

(Ј тр . 50.

,СРПСКМ СИОН."

Б р . 4.

цркве и науке; народне среће и нанретка, који је несумњив у испуњавању те наукг, у постизавању цељи цркве Христове. Такво је свештенство наше било, такво хоће и да остане. Јер те су две службе тако сродне, једна другом проткане, да врнхење једне врши другу. А нит' је небу криво, кад је народ напредан, нити народ плаче, кад му вера сјаје, морал цвета, црква пева. Цељ, дакле, и емер удружењу нашега свештенства јесте н може бити само религнјозно-морална црквена, а по томе и родо.вубива и патриотична. Јер свештенство хоће, да што успеиггатјим вршењем своје религијозно-моралне, црквене мисије, прослави цркву п корпсти народу, уверено, да ће тиме испунити и своју патриотску дужност. И кад је таква цељ п смер удружењу свештеничком, зар да му иије потреба очигледна? Јесте. Али да се још бол.е разу^гемо, да се та потреба у што иушгјо слици покаже, ми ћемо бити и онширнији. Хоће лн религиозно-моралтти, вереки и Црквепи жнвот народа папредовати п јачати, завпсц п од других услова, али мсгло бп се ]»ећп: н да је то у руци свештенства. Оно је термометар тога жнвота. Свештенство је и компас броду тога ;кивота' иа валовитом, халовитом и бурпом мору, иа којем бесне страсти, заил,ускују искушења, завнтлавају се многа зла. Светптенство је и будан, увек бодар стражар, да за времена предскаже и уочи сву ту неман; а и псполински крлганош, да ироведе брод пародног тога ;кивота нснсвређен и неслом.вен, цео, — кроз Сцилу н Харивду. II зар то није огромпа дужиост, велик задатак; зар то пије —- мисија? Увек, а особито у данагања времена, н огромиа и тешка, као што је 1 за народно-црквеио биће нам значајна и одлучна! Јср религијозна свежоет, морална јачипа и верска — црквена евест, то су три од темеља стуба народиог нам бића. А што да тајимо? Зар да се обмањујемо ? Ма са руменом, ма са болом, рецнмо п признајмо: ти су стубовп нападиути, па п заљ у л» а н п.

Не кемо сад пснитивати све узроке томе. То ће бити врло важан носао удруженог свештеиства, као јито ће му бити п задатак пронаћи лека томе. Али у оквир и овога чланка пада, да кажемо искрено, отворено: наишла је у евоје време бујица свога доба и своје врсте па храм прквено-народног нам бнћа. Пастирп се иеки разбегоше нред њом, понеки сами отварагае уставе, а тек неки п поиеки хтедоше да својим грудима уставу ту учврсте, бујицу задрже. Али беху слаби и иејаки да као н о ј е д и п ц и учине, гато требагае сви да чине. Свегатенство иије било сабрано, није било сиремно, није организовало отпор. Наиадај је био јак, ие исинтујући, да ли хотомичаи или не, те је резултирао и усиехом, али против религијозио-моралног, верског и прквеног развитка народнога. Тај резултат, као штетап по народ, уочио је и п]Н13иао данас већ велик део иителпгенције, на иаетоји, да га оелаби, и да му спречи дал.е последице. Ту појаву, опасну за иарод и иркву, промерила је добро п родол.убиво наша вигаа Јерархнја, и одлучно данас ради иа р е л и г и ј о з н о - м о ]) а л н о ј , в е р с к о-ц рквеној р е-х абилит а циј п натнега нар о д а. II свеигтенство је папге п])оцеиило п схватило стање своје цркве и иарода. Разуме погледе, који су са свих страна управљени на н>; чита јасно пптап.а тих ногледа: ПГта мисли свештенство ? Како ће оно да изврпш своју дужпост у том кристалисаи.у црквеио-народног ;кивота ? Свегатенство осећа сву тежину тих питап.а, као пгто осећајако и свој данагањп ноложај, у којем пе може иа та нптања да одговорн иуннм одговором. А загато ? За то, јер иије удружено А то значи: јер иема једииства у просуђиваи.у и нромеравању данапш.пх појава, потреба и захтев.а, нема једннства у илану н сиетему деловања против даиапш.ег стап.а, — иема оргапизаннје у вршењу позива и мнсцје своје. За то свештенство гатјс могло нн за последња трп деценпја даватп отпор бујици, која се устремнла на релпгнозно-моралнп