Српски сион

Стр. 68.

„СГПСКИ СТТОП."

Пр. 5.

рохијских домова. Колико су год дужни св])шени богоолови неуклањати се од зваи.а свештеничког и на малин нарохпјама, толико је исто дужан наш сабор дотацију ноставити на минимум, који неће давати и оправдана разлога бегању од тих парохнја. Дужап је сабор осигурати подизаи.е парохијскиХ домова у свакој нарохији. Без ових не би могло бити парохије. Анодизање парохијских домова не оснгурава се рескјнштуалиом устаиовом станарине, која већ а рпогј овлашћује прквену општииу, да не подигне парохијски дом н да шиканира често свештеника недостојном станарином, као што је н. пр. станарина једног протопресвитера од — 50 Фор. Парохијски домови, па онда нарохије. Минимум плате од Г>00 Фор., на смо сигурни, да пе ћемо гледати свршепе богослове где туку дане и године, а храмове I) на])од без богослужења и свештеника. Са меродавног места чули смо, да је п оила ]>еч о томе, да минимум буде 600 Фор. Где би се нојавио мањак, након обрачуиа са 2 <1>о]). по брачпоме па]>у, тај би ман.ак нокривао дотичној НЈЖвеиој општипи јера])хијски фонд. Тако би т]>ебало и да бива. г Гако бн морадо бити ТТ.Г је и ту исиречена суза за Фопдовима? Ако ти фондови нису ни за то, да се њиховим дохотцима .једна тако ошнта, еминентна це.т, верска п црквена, те народна постизава, као пгго је пел>, која произлази пз старања, да се омогући у скакоме делу пашег народа богослужење, одржавање и подпзање нобожности и морала, верске и црквеие свести, а које би се старање огледало и задово.кидо иоставл.ањем посвуда потребног свештеника, — онда нам ие остаје, иего загштати једаред: на која је управо цел> тим нашим Фоидовима? Ј5н1не ће нам народу и цркви корнстп донети, плодоноснију просветну и културну мнсију ти фондови врншти, ако буду па сваку нозицију црквено-народног нам живота притицали својим дохотцнма, него што иам користн леи нзвештај о 765.000 Фор. самих заштеђенпх камата од годипе 1885—1890. Зар је родољубивим и велнким осшгва-

чнма тих Фондова била интепццја п идеад: капиталш-ање Фондова — а овамо празнпна, јад и невол ,а свуда, куд год се окренешУ! () овоме би се дало и дал>е писати и размишл.авати, а.Г ми ћемо да паставнмо своје. Парохијске домове иодићи, минимум плате достојно установити н осигуратн, то је дужност пашег будућег сабора баш с разлога, који диктирају миоге мале па]»охије без свештеника. Ал би, можда н после тога, остала и])етепзија свршених богослова на веће парохије, те би и оиет мале нарохије остајале без потраживача? Може битп, али да се н та евентуалност онемогућн, мп ћемо рећп лек н томе. Данас изгледа, да код нас нема старања о свршеним богословима. Док се сами не јаве своме Епископу или консисторији, ма у којем послу, не водн се о њнма готово никаква брига. Жалооно. ал' и то је плод данашп.ег неуређеног уређења, какво и мора бити, кад се цркви даје уређење пзван ц]жве, кад право п делок])уг Епископа п консисторије нрема под])учним клирпцпма нормира — оабор. Еиископ п консисторија мора имати п ]) а в о ]) а с п о л а г а н> а са свргаепим богословима, а уз то нраво н дужноот отарања за њих. То ираво може сасвим п хармоиисати са автономним н])авпма цркв. општина на избор пароха. Ледно друго пе алтерује и не потискује. Црквена општина може иматн, у границама закона, ираво да изабере себи иароха; ади тако исто мора имати Енискон и консиоторија и право и дужност, да поставља свештенпке оним нарохијама, које остану без пароха и док не изаберу овога, и да ее брине за евоје клирике, да буду ухљебл>ени и иостављени на места, која им ириличе и где су потребни. Ово право Еиископа и њихових копсисторија иотичемо баш о'погледом на п])едмет, који раоирављамо. Тим нравом с'једпе, а с приетојном дотацијом с' друге стране, ])ешава се иитан.е и судба: малих парохија, које оу до сад биле пасторчад иркве н парода баш за то, јер није било нормирано то право Еппскопа н конснсторија, н је]>