Српски сион

!)!•. 10.

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 147.

Поврх тога обвезан је свакп чиновник и евака особа учитељског звања, да за све остале године свога активпога службовања, које сљедууј иза прве уплаћене четвртине, још по 2Ш својнх рсдовних берива у месечним оброцима уплаћује у мировинскж фонд. Уплаћивање прве четвртине може се уз дозволу саборског одбора место у једној обавити у три године, ал п тада је дотичник само прве године ослобођен од нлаћања 2° 0 износа од редовних берива, као што је ослобођен од п.иа-

ћања 2°/ 0 пзноса сваке повишице редовних берива течајем нрве године пза Јвене дозволе. Ни један не може у уживање мпровине ступити, док није горе споменуту четвртпну својих ; последњпх редовнпх берива у мировински фопд уложио. Из седнпце саборског одбора, држане у Карловцима 21. децембра 1891. (2. јануара 1892.) Георгије с. р. патријарх.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

СВАКОМ (Две три противницима -

^ '4

ека наша Јавна гласила окомише се ЖГнротиБ — „ Јединственог статута". Још пре но што га у руке добише, нотргоше мач из корица, завитлаше њиме и повикаше: „Не ћемо да свештеник буде нредседник црквене општине!" Но — станите мало људи! На кога ударате ви? На свештеиика? На свештеника зар, који је крв од крви ваше, који је син народа свога? Стапите мало, разаберите се и чујте две три. Кад ви имате ирава да говорите, то чујте и иас; и ми ваљда не стојимо за вами — но иред вами Није вам право, што ће ио „Једииствеиом статуту" — свештеник бити иредседник црквеној општини? А зашто? Није ли црквена оиштипа —I цркве ради? Није ли у цркви свештеник — први? Јесте, први је, јер ои је слуга — олтара божјег, а учптељ и отац иароду своме. Па кад је ту тако, кад је у цркви тако, зар у црквеној општини, која је ту цркве ради, зар у п>ој да ие буде то? Зар у црквеној општини да буде последњи свештеиик ваш, онај, који је позван да вам буде нутевођа и саветник? 0 људи божји, скииите са себе копрену — себнчности, пак ћете видети да — немате право! Погледајте само ио иашим општинама.

- СВ0ЈЕ! „Јединственог статута.") Не видите ли зар у мал' ие свакој другој сваћу, раздор, песлогу? Знате ли откуда је то? То је отуда, што сваки члан скупштиие црквене осећау ееби снаге, да може бити — иредседником. Није зар тако? Нрочитајте и проучите све ваше дописе, што их штамнасте, н у којима се говори о црквеним стварима, иа ћете видети. Видећете, да се свуда готово удара иа — председника. Данас га изабраше једногласно, а сутра већ има странка, којој председник — не годи. И ево ти иеслоге, ево раздора. А у таким. приликама шта миI слите, како иду ствари црквене оиштине ? У таким општинама се тте пева, ту ее не иде — напред! Но — погледајте будућу црквену онштину. На челу јој председник — свештеник. Зар вам је ово неириродно ? Не видите ли зар, дп је свештеник постављен

па оио место, које му припада

? Не ви-

дите ли, да Је и тиме свештеиику углед подигнут, углед, који му је иорушен тиме, што су пред оца истакиути — синови, пред старијег брата истакнута — млађа браћа? Не видите ли зар и не радујете ли се томе? Па зар и то не видите, да је свештенику „ ј "единственим статутом" повраћено — његово ираво, но велите, да је њиме ваше ираво окрњено, отето ?