Српски сион

С тр . 172.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 11.

епархијама, него проникнут евешћу о светости и узвишености те мисије, значају и важности задатка евога, и у иамери и одушевљењу да га савесно, и способан да га као што треба изврпш, прожман идеалима своје мисије, пепуњен врлинама, које имају ресити таквог мисијонара, загрејан братољубљем, — има ли зар и онда разлога бојазни за углед свештеника, за мисли верних ? Нема, и оиет нема! На иротив, епархијски би проповедници својим деловањем иодизали и учвршћивали углед свештенству, јер би га подизали цркви и вери. Где је поштовање, љубав и нијетет — али истинит — према цркви и вери, ту је несумњив углед и свештенства. У деловању енарх. проповедника може бити само услова за углсд свештенства, а не разлога бојазни за тај углед. Бојазан је та неоснована. Она је или заблуда или Фарисејство. Тенор те бојазни може бити само: боље је трпити зло, него открити га добрим; боље је не учинити добро, него да се њиме открије зло. Ми смо сасвим другог назора. Учинити ваља добро, да нестане зла. Или хоћемо ли се заиста више старати о томе, да ли ће иарохијани опазити разлику између проповедничког дара, вештине и сиособно сти еиарх. проноведника и њиховог свсштеника; хоћемо ли се више бринути о томе, да се не озледи нехат и немар дотичног свештеника, него што ћемо помишљати на цркву, веру и народ? Хоћемо ли допустити, да верни остављају цркву, напуштају веру, да се даве у корупцији и неморалу, да у заблудама и злу издишу и умиру само за то, да се не повреди лажни и сумњиви, изгубљени већ углед њиховог свештеника, чијп је немар боље познат вернима него нретностављенима, чија 1е неспособнос.т познатија иастви, него бившим му проФесорима? Изволите одговорити на ова питања. Ако је коме више стало до неосноване бојазни за углед једне особе, него до угледа и напретка цркве, чувања вере п будућности народа, онда нам је јаено, зашто се бори нротив установе енарх. нроповедника. Црква, вера и н.чрод, његова религиозност и наравственост, то је нама иред очима и на срцу, кад предлажемо ту установу. И ако она може — а ми смо уверени да може, — послужити слави цркве, неговању вере и ширењу морала у народу нашем, онда ми томе идеалу жртвујемо радо и без оклевања „изгубљени већ" углед

свакога онога, који је без тога идеала, који му није у служби, који не врши из лељости и није кадар вршити из неснособности свој иознв, који има бити у служби тога идеала. Та Боже мој! како можете и цркву и веру и народ жртвовати талмиугледу, неугледу једног недостојног служчтеља ? Како вам срце може осећати, а ум више старати се за њ, него за цркву, којој сте дужни сву љубав, него за веру, којој сте дужни све одушевл.ење, него за народ, коме дугујете сву способност, све силе, сву вољу, крв и живот. Не, за Бога милог, чуће вас Христос, заплакаће се св. аиостоли, расцвелиће се душе св. отаца и сардикијског помесног и васионског трулског сабора. Ако је опасан епарх. проповедник угледу парохијског свештенства, онда је тако исто опасан и онај „епархијски и окружни проповедник," о којима ће да пише брат Богољуб. Ко каже а, мора рећи ц б. Морате онда рећи, да је опасан томе угледу и Епископ и протопресвитер, када ироповеда и учи у парохији. Морате рећи, да ће и њихова проповед убити свештенику - иароху вољу на проповед; морате рећи, да ће и после њихове ироповеди (и богослужења) бити свака ироповед (и богослужење) „отужна, досадна и несносна". Логика не нознаје изнимака; а математика увек рачуна 2X2 = 4. Ко нам докаже, да не мора рећи то „б", увериће нас, да му је истинито и „а". Само молимо, да се има на уму, да је и епарх. ироповедник „одликован одличијама", те увек својим иоложајем над парохом, а још вшие као мандатар н мисијонар, и да се и код њега има разлога и основа претиоставити тако исто п већа способност као и виши положај. Бојазан за „проповеднички углед" је и сувише скрупулозна. А кад би била онравдана, морали би „паству" оградити кинеским зидом, да нпкад не чује другог проповедника осим свога свештеника. А кад овај не би нроповедао — као што бива —, онда осудити ју, да никад и не чује реч — поуке. Ово кан'да и чинимо, за то тако и стојимо Да видимо сад, је ли за „тачног, савесног и способног" свештеника „поруга и увреда", кад му у иарохију дође епарх. проповедник ? Кад би, како н зашто он дошао ? Долазио би онда, кад би га тамо упутио Енископ или консисторија. Дошао би као њихов мандатар. Дошао