Српски сион

С тр. 1 (!1.

■■(ЧМКЧ.-Ц СПОП.-'

бр. 11.

православије наладијум и анђео хранитељ српске иародности; и да наш народ није по прпроди својој испуњен моралним закоиом и свешку. а свештенство, ма неуко пли остављено само себи, да није у своме родољубљу и прегорењу деловало како се могло, колико се дало. Било би јога црње и горе, какав нам рад и старање беше о религиозно-наравственом васпитању његовом. Подилази нас језа кад о томе миелимо. Сам нас је Бог спасао, јер ми смо на томе спасавању врло мало радили сами. Револуције у науци и друшту, реФормације црквене и социјалне, које су се збивале истина далеко од нас, нису остајале, особито рђавим последицама својим, без утицаја и иа нас. Долазиле су ове, својим каналима, и до нас. Ми о томе нисмо ни мислили, нисмо то коптролисали, а најмање што чинили, да их сузбијемо. Били смо коисервативни и у иераду. Примитивност и стагнација, консерватизам у свему и неки летаргички Фаталитет, то је обележје до сада новије историје јерархичког деловања у животу нам црквепо-религиозиом. Слава светлим изузетцима, ал и оии застајаваше на по пута и ие могоше све сами. Је ли томе стању, у најновија времена, узрок била и та наша „аутономна" борба и трвење, у којем је „Рим пропадао, док смо се за Картагу борили", а које је трошило толике еминентне снаге узалуд, — остављамо свакоме да размишља. Ми ћемо само рећи: да се код нас на достизавању црквене цељи, религиозно-на равственом образовању и васпитању није радило. За набаву нових, савршенијих и сувремених средстава за то васпитање, нико се није бринуо, а средства која постоје нису се употребљавала иитензивно, и у колико се њима и деловало, деловало се без икакве идеје, плана и система, без јединс.тва у миели и раду. И оно што се радило, и то мало: радио је сваки, како је коме воља била, како је ко умео и знао. Одозго шгје долазила иницијатива, план и потстицај, доле је попуштала агилност, утврђивала се дезорганизација, лабавила ј

воља. Одозго није било контроле, доле дисциплине. Је ли могло онда друкчије бити, него што је било? Између вшпе и ниже Јерархије није иостојала она духовна и стварна веза организацИона, која им је требала у перманентној вези одржаватн мисли и тежње, рад и дела. Виша Јерархија сматрала је ову — нижом, и више ништа. Једино хај осећај „висине" и „низине" водио је рачуна једне о другој. Виша јерархија није ни помишљала, да нижу к себи нриљуби, да ју осим осећаја према „вишем" и духом задахне, љубављу одушеви и својим нрегорењем, мислима и идејама утврђује у вршењу дужности и тежњи к високој цељи задатка им и мисије. Није сматрала нижу Јерархију својим помоћннцпма, очика и рукама, с' којима мора бити у пермапентној свези, да би могао цео организам јерархички деловати уенешио на заједничкој им цел»и. И тако је нижа Јерархија, а особито парохијско свештенство напуштано било само себн без сазнавања тежње и планова, без познавања мисли и деловања, а често без љубави више Јерархије, без потстицаја и надзора, без умне и душевне потпоре, којом виша Јерархија треба нижу да управља и подржава у вршењу узвишеног јој и тешкога задатка. Је ли ту онда било каква рада, је ли га могло и бити? 0 напретку да и не спомињемо. Такав међуеобни одношај више и ниже Јерархије утицао је на нижу, особито на парохијско свештенство, те се међусобно разилазило и изоловало. Несолидариост, неузајмица, сепаратизам, непскреност, отуђивање, непознавање, неразумевање, неспоразум лични и дезорганизација у мисли и раду, била је последица свега тога. Несвикнути и неутврђивани ни у богословији узајмицом и јединством, разилазе се свештеници наши у народ еваки својим путем, својом главом, својим правцем. Нестални у мисли, несистематични у плаиу, несигурни у методи, неорганизовани у раду, индиФерентни лично, ето такви су нашн свештеиици имали да врнте задатак