Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 165.

свој, да раде иа једиој цељи. Како? С каквкм успехом? Ко се о том још бринуо! А зар је и требало брииути се о томе? Није. Знало се, — да ту ие може ни бити никаквога рада, нит' говора о усиеху каквом. Каква онда брига, и на што ? Тек штогод! Пустила се „лађа" нуз Дунав, па докле дошла и како ирошла. Тако је то било са релитиозно-наравственнм образоваљем и васпитањем у нашој цркви; са службом учитељском и пастирском. Па хоћемо ли и даље тако ? Не ћемо ! А да тако и .не буде, нотребно нам је пре свега удружење свештенства. Организација тога удружења подржавала бп и пеговала потребну свезу између Епископата н свештенства, која би се огледала у јединству мисли и рада, мисли одлучних, рада истрајног на свима нозицијама наше учитељ ско - пастир ске служ б е. Епископат би сазнавао шта бива на свима тим позицијама; какве су потребе на свима крајевима „града" им духовног. Свештенство би сазнавало шта ваља и како треба радити. Било бп потпомагано умном потпором свога Епископата, а утврђивано н крепљено његовим потстицајем, који би органима удружења деловао и утицао на цео организам свештеиства. Све је то потребно и неопходно ; без тога можемо у најбољем случају остати какви смо. Али ово је услов напретку, то је темељ сигурпије будућностн, то је знамење славе нашој цркви, свима нама. А све је то у — УДРУ" жењу свештенства. И још кад срачунамо све, шта нам треба и ваља радити и урадити, а на име: да нам треба знатп и обавештавати се 0 свпма појавама и покретима, који се тичу вере, цркве, морала и свештенства, те корисне потпомагати и утврђивати, а штетне сузбијати и отклањати; да нам треба проиалазити и употребљавати најсходније начине и средства за успешан пастирски рад и старати се о свему и свачем, што такав рад омогућава и зајемчава; Да нам треба унапређивати црквено беседништво у онште, а нотпомагати вршење проноведничке дужности у правцима, који 1 - "Рема потребама настве иајцелисходпији и успешнији;

да иам се треба старати и радити на усавршавању н вршењу религиозне наставе и образовања у школама; иа једнообразију вршења нрквених обреда по правилима и прописима св. наше цркве; на свему, што спада у дисциплину, и од чега зависи углед свештенства; да нам треба потпомагати и унапре1 )Ивати нрквену књижевност; ироучавати нредлоге, који се спремају за саборску расправу нашу, те о њима, кад је потребе, подизати реч; да нам треба неговатн и утврђивати у свештенству солидарност и узајмицу личну, а јединство и организацију рада, и донекле међусобио матерпјално исиомагање; кад то све срачунамо и премеримо на вази наших индивидуалних сила, и кад уједно просудимо прешну потребу свега тога, — е онда, онда само иза гласа, свом сиагом душе и срца зажелети морамо : дајте нам удружење! Јер све ово, што побројасмо, треба цркви нашој, напретку и будућности нашој. А то не можемо датн као појединци, ии учинити као самци. То можемо само удружени. И за то хоћемо удруж е њ е! Нека каже ко, да то не жели, и да то све није од потребе, или да се све то постићи може и без удружења. Ми смо уверени, да нема брата свештеника, који ће то рећи. А кад нема, онда смо нозвани и дужни сви листом прегнути, да дођемо до жељеног удружења. Апелујемо на свештенство цело. Прегнимо браћо! Прегаоцима Бог помаже. Треба хтети и почети. Прегнимо, и није далеко час, кад ће нам се жеља остварити! Поглавица црквена је наша пуна љубави и бриге за све оно, што може цркву нашу прославити и унапредити, народ наш оснажити и ојачати, а свештенство нодићи на висину угледа и положаја, који му припада. Св. патријарх је такав; такав је данас цео Епископат! Будимо и ми такви, па да нам је образ светао! „Тешко једноме! . . . Трострука врпца не кида се лако!" За то — и хоћемо удружење! —