Српски сион

ДОДАТАК К БРОЈУ 13. „СРПСКОГ СИОНА" 1892. ГОД. Б р . 13. „СРПСКИ СИОН."

Стр. 209.

је друшто од београдске општине сву ванбрачну и напуштену децу уз извесну накнаду. Дом је сада пун п препун деце. Има их 78 сирочади: 55 мушкараца и 23 девојчице. Међу тим се јавља још многа С (у)0чад. Друштво, које дом издржава, нрегло је да дом доврши, јер није још сасвим готов. Друштво мисли да дом тако прошпри, да у њега може примити бар 150 деце, те позива све добре и милостиве људе, да га у том племенитом подузећу потномогну. Помоћи овај дом значи: избавити из највеће беде и несреће малу дечицу, која немају ни оца ни мајке, ни брата ни сестрице, која често не знају ни свога имена. Тој богоугодној установи ваља заиста у иомоћ нритећи, а она ће Српству велике користи донети. Требало би и код нас да се подижу такви хуманитарни заводи, особито по нашим већим варошима. Сирота деца у дому београдском живе врло скромно, као што се и нриличи сирочадма. Она раде сама све кућне послове. сама се слушају, сама чисте целу кућу и држе ред у њој. У самоме дому уче школу, а ту уче и два заната: корпарски и четкарски. Друге занате уче деца ван дома; има их: бравара, столара ; обућара, лимара, књиговезаца, кројача, сарача и т. д. Но и та деца, која су ван дома на занатима, долазе сваке недеље у дом — то је њихов отац, њихова мајка! Милина је видети ову Српчад, како су се скупила под кров, који пм је саградило српско милосрђе. Дај Боже, да се ова,ј корисни завод што боље унапреди, те да узмогне одговорити својој племенитој цели! ч ш ? $ ш — (у Иларион Торбица) архимандрит и настојатељ манастира Драговића, преселио се у вечност 5. (17.) марта о. г. у дубокој старости, у 76-ој години живоз^ свога, у ман. Драговићу, у Далмацији. Задарски „Српски Глас" вели о покојиику: „Није био научен човек, али је познат и љубљен био због благе своје ћуди, доброг и поштеног срца. Од младог доба свога вазда је управљао манастиром и био му старешина. Управа његова била је корисна, све док није пао у старост, те је имање манастирско било у напретку знатном. Гостољубив, колико се помислити може, знао је дочекивати свакога љубазно, те је посетилац оне задужбине носио собом најлепши утисак, колико о красном положају манастира, толико о пријатном дочеку и усрд-

ности старца Илариона." — Нека му је вечна и светла успомена! — (| Антоније Марковић) игуман манастира Грабовца у будимској дијецези, наирасно је преминуо у Сентандреји 18. марта о. г. Покојник је био ревностан и примеран игуман. Био је смирен и добродушан, па с тога је од сваког поштован био. Био је члан консисторије будимске, па као такав вршећи дужност своју, кренуо се из манастира свога у Сентандреју, да учествује у седници консисторијској, која се 12. марта т. г. држала. Учествовав у седници, тог истог дана у вече разболе се, п за неколико дана умре. Кад је од куће своје у Сентандреју полазио, није ни помислио, да иоследњи пут гледа пред собом свој манастир Грабовац и братнју своју. Промисао је Божија тако хтела, да умре у Сентандреји у епископском двору, код свога високог добротвора, Његове Ексцеленцијегосподина епискоиа Арсенија Стојковића, и у месту, где је као епископски капелан, еве док игуманом постао није (1872.), неких 20 година епископу своме и цркви верно послужио. — Покојни игуман Антоније родио се у Горњем Ковиљу, у Бачкој, а поживео је 65 година. Сахрањен је уз саучешће многобројног народа из места и околине 20. марта о. г. у сентандрејско саборно гробље, поред гроба почившег еписконског протосинђела Михајила Јовановића. При погребу чинодејствоваху пароси: Димитрије Милошевић, чобаначки; Симеон Костић, пештански; Константин Николић, калашки; Корнел Чупић, сентандрејски; Ђорђе Голуб, .помашки; и јерођакон Адријан Станишић. — Нека је покојнику вечан спомен и лака црна земљица где лежи! — (| Ђорђе Дрндарски) парох у Добрици, у Банату, преминуо је не давно у 88 ој години етарости своје. Покојник се родио 1804. године, а ступио је у свештенички чин 1828. г., те је 64 године служио св. олтару, и то непрекидно у Добрици. Остало је иза њега три сина, од којих је један парох у Избишту, други потпуковник а трећи чиновник. По његовој препоруци сликао је добричку цркву г. 1852. славни сликар Константин Григоријевић Данил. Покојник је спадао међу оне старе српске свештенике, од којих је данас само још неколицина у животу. Нека Бог подари души му блажена покоја!