Српски сион

Бр. 14.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 215.

УСКРШЊИ ПОЗДРАб Б Ж ])ИС Т 0С васкрсе! Али пре него што Ј е могло осванути радосно јутро светлога васкрсеља, родио се Исус у Витлејему, засјада је звезда на истоку, уилашио се Ирод и сав Јерусалим с њим. Одоше мудраци у Витлејем. Падоше и поклонише се „детету" ; отворише даре своје и дариваше га. Било је бегство у Мисир, јер је Ирод тражио „дете", да га ногуби. И побише крволочнп џелати сву децу по Витлејему и околини његовој, од две године и ниже. И чу се плач у Раму и риданије много. Био је најпре живот у Назарету, а слушао се громки глас Јована крститеља. И освети се Јордан крштењем Исуса у њему. И наста искушење у пустињи, да се заврпш на Голготп. И Исус поче учити и говорити. Капернаум, Галилеја, Сирија, десет градова, Јерусалим, Јудеја и тамо преко Јордана, земља Гергесинска, па онда Јерихон, Маслинова Гора, и Витапија цела испунише се небеским гласом божанске науке Христове. Ево и Гетсиманије, па и Јуде а с њим људи с ножевима и кољем. Ево испита, искушења и насиља пред КајаФом и суда пред Пилатом. Чу се глас светине; најпосле крст, трнов венац, копље, и смрт на Голготи, иа онда, плаштаница ЈосиФова, исечен гроб у камену и стража јака, утврђен гроб и запечаћен камен. И кад све то би и испуии се, — онда тек грану „освитак првога даиа педеље", и чу се глас анђела: „не бојте се!" И после свега тога: Христос је васкрсао! То је пут Христов. Тим путем је прошла Његова истииа, до васкрса Његовог и њеног. Од Витлејема до Голготе; од „звезде са истока" до светлости васкрса. Тај пут је имао Христос, Син Божји, да прође са истином својом, па' да анђели запевају на небу, а ми достојни постанемо на земљи славити светли васкрс Христов. Велик је и тежак тај пут био, јер велика је и победа била, којој је он одвео.

АТШ СВЕШТЕШШИМА. Али је тежак пут истини свакој, кад пролази иароде и људе, који истину не познају, који истину дочекују на копље лажи, са трњем заблуда, који на истину подижу срце иснуњено страстима зала, препуњено отровом грехова тешких. Тако бити мора, јер истини је колевка небо, а људи су пород земље. Са колевке небеске спушта се истина у сигурном ковчегу заштите свемогуће земљи људској ; добија свога апостола; развија се, расте и снажи на путу искушења многих, борбе свакојаке ; сумњичена, хуљена и мучена, али апостолима својим брањена и ширена, небеском свемогућношћу освекена и заштићена. Борба је та истини свакој суђена. Али ако су борци њени испуњеии вером у истину, оружани у љубави за њу, а истрајни у нади на свршетак борбе, онда у тој борби противници истине могу ноломити све оружјс о оклоп и кацигу њену, они могу и убити тело апостола њених, али душу њихову, која се с истином сродила и нретоишга, — убити не могу. Истини свакој може се наћи Јуда и многи људи с ножевима и копљем, КајаФа и светина пуста; може јој се спремити крст, трнов венац и Голгота, ал' ова само разапиње и сарањује тело апостола истине, а истина побеђује- победу тела, победу времену и тренутну, — победом истинитом и вечном. То сведочи Голгота, то је доказао Христос Син Божји. А томе нас је и учио, говорећи: „не бојте се оних, којн убијају тело." А да ће увек тако и бити, зајемчава нам васкрс Христов. То је усклик над усклицима: Христос васкрсе! А тај наук усклика тог, браћо свештеници, не заборављајмо никада! Нама он баш треба, јер снага његова оснажиће и нас увек у служби свештеничкој, у вршењу св. позива нашег, у тешком, врло често горким искуством и треиутцима праћеном и испуњеном раду нашем. Нама увек треба даје тај наук на уму, у срцу, у души, у свим мислима и осећа- *