Српски сион

Стр. 218.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 14.

иепуни после обилие, нечувене у старом свету науке, науке и заповеди нове, дане нама нреко апостола и ученика својих, којима рече, да љубе друг »друга, и не само то, него и непријатеље своје да љубе. јер су браћа, јер су синови оца небесног, и ако све то, и све остало, чему их је учио, чине и чинили буду, познаће се, да су Његови ученици. И кад то знамо ми, па за часак помислимо, гледајући у гроб тај, да се он неће више отворити, и да ће онда на празно бити то нечувено учење, и да ће место љубави друга другу и опет бити човек човеку враг, да ће се не љубити, већ таманити непрпјатељ, да ће људи не браћа, већ љути душмани бити један другом, није ли гроза над грозама, која би, ма и при часовитој помисли снашла и обузела душу нашу?! Ал не може ни наићи помисао та, јер знамо пре гроба за чуда, речи, дела и пророштва Сина човечјег, знамо, шта рече о храму јерусалимском, шта ли говораше Пилату Ми смо у тузи ради спомена на тај страшни дан, и то само до сванућа трећег дана. Но да л' престаде ипак та туга? Да л' заиста освану тај дан? И ако, да л' онако, како очекиваху многи? Да л' сви пођоше за том заиста божаственом науком, науком не земље, већ науком неба? Не пођоше; има их још милијонима, који чаме у тами и незнању. Но ми о тима не можемо ни говорити; ми говоримо о нама, о хришћанима; и кад говоримо о њима, иитати морамо уједно, да л' ми нођосмо за науком том ? Да л' одговарамо имену и називу том? И, што значи једно исто, да л' испуњавамо оно мало захтева и заповеди Господњих? Да ли ја смем одговорити на питање то, и ако, да ли смем изустити страшну истину, ако кажем оно, што сви, и ако их је можда мало, искушени у патњама живота сваковрсним, знају већ? А зашто да не смем изустити, ако је то истина, што ју у устма носим? Та зар није истина онај, о коме данас говоримо? И зар није Бог истина? Изустићемо и рећи ћемо истину, а та је — да нисмо остали хришћани, јер не одговарамо имену и називу том, не испуњавамо захтеве и заповеди Господње, — но, ипак све смо ми то, т. ј. хришћани смо,, али с поља, повапњени гробови, унутри пак, срце наше празно је, нусто је! Где је љубав према ближњем нашем ? Та ми подкопавамо, морално убијамо један другог! Да ли радимо све оно, по чему би се ученици Христови

назватп могли? Не; на против, ми радимо оно, од чега нас је Он одвраћао! И ми се називамо хришћани! Чудно ли и грешно ли варамо и себе, и савест нашу, и Бога свога, кога распеће и смрт ради нас данас у тузи спомињемо !... Одите сви обремењенн, и ја ћу вас уиокојити, вели и довикује Господ; одите дакле измучени људском гордости, страсти, гњевом! Не бојте се, будите верни Господу своме, слушајте речи и заповести Његове, будите као и Он дуготрпељиви, победићете, ваша је слава на концу: евс, што се противи Њему, прелазно је! Онај, за кога Име издисаше славни мученици на огњу, у води, међу зверовима, нзвржени неизреченим мукама, Онај, у кога Име крваве ратове водише, Онај, чије се Име сваког минута на зло употребљава, и које и добри и зли у помоћ зову, — Онај и Тај дуготрпљиви примиће обремењене и напаћене у наручја Своја; Тај неће дати, да зло победи, а добро пропадне, Тај исти, о коме велики ум Франачке земље, посветив сав свој живот, да Господа нашег прикаже нама, његовим последователшма, као човека, грешна и обична, о коме тај антихрист, ма да се дивним именом хришћанина дичи, вели ово и овако: „ма какве неочекиване појаве будућност у крилу свом тајила, Исуса никад нико иревазићи неће; његово страдање гануће најбоља срца; сви векови изрећи ће гласно, да се међу синовима човечанским никада није родио већи од Исуса", а то ништа друго не значи у језику богобојазљивих п поштених хришћана, већ да је тај Исус прави и истинити Богочовек, како се назива сам, и како га назваше писци Његова еванђеља. Буди нам у помоћи Ти, кога су синови цркве Твоје онако велелепно, баш надахнути Духом Твојим, у стихирама данашњег дана опевали, ал не све испевали Буди нам у помоћи, Ти Спаситељу света, коме истинито и искрено вероваху милијони, који су болном душом, а вером у Тебе, легли у гроб, чекајући славно Твоје друго пришаствије; Ти, кога су милијони погрдили, и оиет и они легли у гроб, без вере у Тебе, правог по науци, делима и чудима, Бога; Ти, у кога милијони и данас искрено верују, а пате се, и трие људска злоковарства; Ти, који тако трпиш, дуго трпиш, ма да опет милијони данас живих, а међу њима и назовп-хришћана, не верују у Те, и Име Твоје злоупотребљавају.