Српски сион

С тр . 242.

„ СРПСЕИ СИОН."

Б р . 15.

гијозно образовање и наравствено васпитање; каква исповед, катихизирање и проповед? Има ли код нас индиФерентизма, стагнације, заблуда, јсреси? Водимо ли рачуна о назаренству, о материјализму и атеизму? Мисли о свему томе довеле су нас к' уверењу о иотреби установе епарх. проповедника. Не за то, што у нашој цркви неби било институција, за које се „црква постарала" већ ради „учитељске службе", него за то, јер су те институције данас друкчије, него што су некад биле, а у колико су исте, немају — људи. Бадава је институција без — њих. II кад брат Богољуб потеже већ питање о „постојећнм епархијским и окружним ироповедницима", онда га је требао разабрати и одговорити па њ, не са превијањем и савијањем: „м'кстк Л1 ое рлзВ/И^ктн", не очекивањем туђег одговора, него одговоритн сам. Јер ииаче не хватај се у коло, брате мој. И он би ваистину боље учинио, да није ни иисао чланак „Епарх. и окр. проповедници." И то из три разлога: 1.) не би дошао у десператан положај (бр. 7.), да ее извлачи; да отискује од себе и сам наслов свога чланка; да се унлаши од њега и призна своју погрешку; да не даје одговора на нитања, која поставља, него да га чека од другога, па одговори ли други, да „чује и сам" ; 2.) што није њиме ништа друго рекао, него што би казао, да је у 4 бр. „Сиона", прн свршетку првога чланка, а после речи: „имамо не само епарх. већ и окружних проиоведника," додао само још: а ти су: Епископи и иротопресвитери; 3.) што је тим чланком доказао: да ја имам право, а не он. На све оно, . што не снада на овај чланак, него на први, ил' смо већ одговорили, ил' нас мр з и баш одговарати. А сад ћемо одговорити на питање, на које он није смео одговорити, па нек чује „и он". Истинаје: „црква се постарала и установила нужне и потребне проповеднике." Ту су епископи, иротопресвитери и пароси. Али настаје и ово питање: кад се црква ностарала за те нроповеднике? Свакако онда, кад је установа тих проповедника била довољна за потребе „учитељске службе." А је ли она довољна и данас? Та црква живи у свету, овај се развија на све стране, а у разним правцима. Према томе развитку, у којем има много тога, што је против цркве и њене цели уперено, морају се и сред-

ства у борби за ту цел такођер развијати и усавршавати. И ми одлучно тврдимо: што је некад довољпо у цркви и за цркву било, није довољно данас. Где црква остаје консервативна и у начину и у средствима достизавања своје цељи, а у друштву прогреса и науке с једне, н у друштву све нових и нових заблуда с друге стране, ту бива црква са својом цели потискиваиа, истина на штету самога друштва, али и на штету цркве. Црква Христова јс божанска установа, она је непроменљива и вечиа. Према томе она је и консерватнвна. Али консервативна у својој науци, у своме основном устројству, у својим тајнама, а није и не може бити консервативна у начину и средствима достизавања своје цели, и ако и овима задржава увек карактер духовни и хришћански. А зашто још „установљсни нужни н потребни проповедници" нису данас довољнн ? Ево зашто. Административна органнзација цркве је данас шира и опсежнија, него што је била, кад се црква „постарала за нроповеднике"; а еиископи и протопресвнтери су с' обзиром на ту организацију данас са многим новим дужностима, иословима и обвезама, а с' обзиром на многе друге околности, у сасвим другом положају, него што су некад били, кад их је црква наменила и одредила на „учитељску службу" онакову, какву би брат Богољуб хтео и данас да врше. Ако црква тражи од епископа, да чини „каноничке визитације" и ириликом ових да врпш лично „учитељску службу," што је несумњнва потреба у животу цркве, — не тражн она то ннкад на штету и опасност управе епархијске. Шта више, ми бисмо рекли, да би онај епискои, који би у великој и сувишној ревности и дужности „учења", непрестано чинио „каноничке ви зитације", тако исто занемарио и штетио управи епархије, као што епископ који нпкад не чинп те „визитације" занемарује и штети религијозном образовању свога стада. Једно и друго није добро, нити би било целисходно. Данас није ни оправдано тражити често посећивање епархиЈе самим епископом. Он је глава епархије; он је иницијатива, крЈгИив тоуепв. А треба да има своје очи, руке и уста у епархији. Мора имати свој 8ршШ8 а§'ен8. Тиме не кажемо, да епископ ннкад не чини „каноничке визитације." Далеко је од нас и помисао на то. Према потреби да бива и то. То је једино могуће. Али то не може задовољити тоталитет религијозно-наравствених