Српски сион

Б р . 15.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 243.

потреба цркве и пастве. Дакле ? Ето, видите, за то је и дано епископу право, да „ако је запречену главној цркви, проповеда некоуслед његовог овлашћења, а у парохијским црквама да наређује за то односне парохе или шаље нарочите проноведнике." И то, брате Богољубе, нису окружни протопресвитери, него они „нарочити проповедници", против којих си ти, које наша црква нема, а које би ми желели да нх има. То и не могу бити данашњи окружни протопресвитери. А зашто? За то : јер су они и пароси дотичних општина; јер су они посредници епархијеких власти, парохиј. свештенства и цркв. општина; јер нису за то ни постављени, а ни снремани. Једном речи, јер су данашњи протопресвитери сасвим нешто друго, него што су били и што би имали бити „нарочити проповедници." Могу се и они употребити за то 7 али будите уверени — без резултата. Протопреевптер има свој делокруг и посао. За тај посао треба један човек. А „нарочити проповедник" имао би своју специјалну мисију, задатак и посао, за који се и опет тражи цео човек. Две службе не може један човек чинити. „Нико не може два госнодара служити: јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме волети, а за другога немарити." Ако ишто, ал' миспја проповеднпчка такве је природе, да апсолутно захтева целог човека. Из свега следи: епископи и иротопресвитери не могу данас бити нити епархијски, нити окружни проповсдници, који би МОГЛИ извршити оиај 110сао и задатак, који би имали да изврше епарх. проповедници, какве ми хоћемо; нити би могли у епархији и протопресвитератима чинити проповедничку службу у оној мери, у којој то захтева интерес и потреба нротопресвитерата, епархије — целе цркве. А то значи: кад они не могу, онда се мора прибавити неко други, који ће умети и моћи и морати. Дајте га, па ма се звао енархијски,

окружни или како хоћете. Хоће ли бити или неће, не можемо мн одлучивати. Али што можемо, то и опет кажемо, казаћемо увек, сваки атом ће нам то говорити: нашој цркви треба проловедника, на сваком месту и у свако доба нроповедника, мисијонара. А такви не могу бити ни парохијски свештеници; не могу сви, не свагде и не увек. II е питајте нас: зашто? А сад, брате Богољубе, још једну. Немој тн гледатн само шта пише у „Зборнику" и „Црквеном праву", не мисли ти само о лепим правима п великим дужностима исписанпм по хартији; не веруј ти, да то тако бива и да битп може и мора само за то, јер стоји написано. Не тари главе са ситницама и не ирљај руке са прашином, остави се зачкољица. Него погледај бистро у живот, у реалност. Срачунај добро све што постоји, што бива ио свету и код нас. Газмисли и што бити може. Уђи у мисао, упознај се са идејом, која почива у установи еиархијских проповедника. Промери добро снагу „живе речи" и силу мисијонарства. Просуди истинито колико је тога у нас, па онда ми реци, напиши ил' поручп, што си у срцу осетио, у мисли намислио. А ми смо са собом потпуно на чпсто. Као стена смо у своме уверењу, да је установа „нарочитих" — како се звали — проповедника потребна, неопходна, и прешна и за нас, да би успешна н корисна била и нама. Једино је, што би могли дозволити; а то је: да смо и до сад без ње били, и остали живи. Да ли са завијеном главом? то се не пита. Ал' с.мо ми тврдог уверења, да ће доћи, можда скоро, време, кад ће то морати бити, кад ће и бити. Хвала ти, брате Богољубе, што ми даде прилике, да нагшшем и оно, што иначе не бих. А сад како ти драго. Братско ти поздравље!

Ератки типик или црквено правило за ученике учител,ске школе. По великом типику израдио Јован Петровић, катихета и проФесор на кр. вел. гимназији, реалци и учитељској школи у Загребу. У Новом Саду.

Издање и штампа А. Пајевића. 1892. Цена 45 новч. Стр. 75. Висока кр. земал.ска влада у Загребу у својој „научној основи" од 10. августа 1889. бр. 8937. изрекла је: „главии ред појања на вечерњама и