Српски сион

С тр . 240.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

а новрх тога предавао се надлежном суду, чнју је компетенцнју двобојем обишао и повредио. Ако се двобој свршио раном, осакаћељем или убиством, кривац се судио као и за обичнп престуи те врсте. Секунданти, који нису завађене нзмирили, или их власти пријавили, имали су се такођер казнити као учесници у двобоју и то но мери штете и вреда; а ако вреда није било, то су се судили као учесници у двобоју самовољнога суда и противзаконе одмазде. Видимо дакле како је руска власт сматрала двобоје и свим мерама се старала, да спречи убиство и самоубиство. Ме1>у тим чујмо нресуду о двобоју и из уста једнога знаменитога Францеза (Русо-а): „Шта?! Зар се могу врлине, које неко Фактички имаде, лажи једнога клеветника уништити? Зар увреде пијана човека да наше заслуге у сумњу доведу, а част једнога поштељака да се даде каљати једним неваљалцем? Но — одговориће нам се — двобој баш доказује, да човек имаде срца, и зар то није довољно да поругу и срамоту свију других порока збрише ? Но ми питамо, који 1.е частан човек такав закључак потписати, а који здрав разум га оправдати? По тој логици сме се сваки неваљалац тући, па да постане поштен човек; по томе речи лажова постају истином, кад се оштрицом нресуде; и ако нас оптужују ради потајног уморства, зар ћемо и другог човека убити, да докажемо, да прво убијство не стоји; по томе дакле зависи врлина, порок, част, поштеље, истина и лаж, — од исхода једног двобоја; бојно поприште је дакле место правде; остаје нам дакле још само право јачега; убиство замељује разум, задовољштина, коју увређеноме дугујемо, састоји се у убиству истог и свака увреда се у крви увређенога, или онога, који је увреду нанео — може спрати .... Еда ли је Цезар послао позив Катону, или Помпеј Цезару, кад је ваљало нанесену срамоту осветити и еда ли је највећи војсковођа Грчке тиме обешчашћен, што је дозволио, да му се иалицом иопрети? . . . Заиста је двобој гадни, варварски обичај, достојаи свога суровог порекла. Најпосле питање је, зар се онде, где се један пли више живота на коцку мећу, не може наћи пикакова другог пута, којим

би частан човек своје јунаштво могао показати и своју част опрати, но да баш том варварском обичају следимо? Чувајмо се, да свето име „части" не променимо са^једном суровом предрасудом, која сваку врлину ставља у зависност од врха мача и. која је у стаљу да само неваљале јунаке пронзведе . . . Нека би дакле сви дошавши к себи размислили, да ли је дозвољено и разумно, намерно дирнути у живот другога и за љубав једној варварској и опасној глупости, сво.ј сопствеии јкивот иа коцку стављати без икакова друга оправдана узрока и еда ли ће жалосна успомена у такој прилици проливене крви, престатп у виновника тога чина вапити за осветом! Ко штује врлину, тај ће следовати н.епом захтеву и обичају, а не поквареном људском". (КопуеПе Не1о1ее 1. 57.) У Аустро-Угарској монархији владају у државном законодавству такођер строги прописи против двобоја и свију учесника у њему. Тако у аустријској државној половиии сматра се по тамошњем закону двобој као злочнн, те се како дуеланти, тако и секунданти казне мерама, које су за преступ прописане. То исто законско начело вреди и у троједној краљевини. У угарској државној половини сматра закон двобој као прекршај; но свакојако подвргава кривце казни, по мерилу, прописаном за прекршај закона. Историја самоубиства јасно показује, да су иеки мећу незнабошцима дозвољавали самоубиство, не сматрајући га нп у колико преступом; а иеки су се одноеили неодређено нрема том питању, те су тако многи у том питању могли заћи у заблуду. Прегледајући мишљења старих ФилосоФа о самоубиству, видимо, да ФилосоФија Платонова и Аристотелова није била заштитницом самоубиства. Епикуровци, имајући на уму уживање и здравље, са свим би га одбаттш ти, да су се при том руководили вишом идејом. Стојици су одлучно бранили самоубиство и то им је лежало у начелима. Они су се трудили, да савладају сваку околиост и да сматрају с уважењем самоубиство, у коме се тобоже показује гордост и непослушност човека пред Богом и пред људима. Антонин, Тацит и пре њих