Српски сион

Б р. 16.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 257.

која су кадра бистрити поглед ума народнога, чистити срце љегово, црекаљивати вољу љегову. Ако ма чега од овог у народа нашег нема, може га добивати у књизи. За то је „Матица српска" врло добро урадила, кад је одлучила издавати књиге за народ. Задужбину Петра Коњевића једва је могла „Матица српска" на што кориеније одредити. 0 томе као да смо сви увјерени. Десетак књига за народ, изданих задужбином Нетра Коњевића, имао сам у руци. На колико су меии познате праве потребе нашега народа, рекао бих да је „Матица српска" са тијем књижицама те потребе врло добро подмирила. Писци тих књижица као да су проучавали народ; као да су уочили оно што народу треба, па су о томе п писали. Матичин пак одбор за издавање тих књижица за народ, познавајући нотребе народне, одобрио је рад њихов, а „Матица српска" пружила је народу ето неколико корисних кп.ига, да их чита и да из њих учи оно што не зна. Тако и треба. Нујних дана ове страсне седмице доспјела ми је у руку 30. свеска тијех „Књига за парод". У њој су народу пружене „Приповетке грофа Лава Нкколајевића Толетоја", у преводу г. Јована Максимовића. У књижици тој су двије приповијетке. Једно је „Прича о Ивану-лудаку и о два његова брата: Семену-војину и Тарасу-трбушку, и иемој сестри Малањи, и о матором даби и о три мала ђаволчета". Друга носи натпис: „Три ст арц а". Нрочитао сам те двије приповијетке. „Три старца" читао сам сада по други пут. Први пут читао сам ту приповијетку неке године у Задру, у „Ниви", руском илустрованом журналу. И сад ево хоћу иеколико ријечи да речем о тим приповијеткама, у овој „књизи за народ". Има нешто у унутарњем човјеку мојему, што ми казује, да би по ме боље било да мучим и само да гледам, ако хоћу, птта се ради. Казује ми нешто, да ће можда ко год моје ријечи протумачити као нападај на „Матицу српску", или бар, да ће их ко год употријебити за нојачање својих нападаја. А ја нити бих хтео нападати, нити

потпомагати наиадаје на притјешњену нашу „Матицу српску". Знам да је мучан ж ив от наше Матице, рекао бих да сам кадар просудити иемиле ирилике које отешчавају развитак и рад њезин. Увјерен сам да је гриота ударати иа Матицу нашу и разоравати то средиште нашег књижевног живота. Ја мислим да сви треба с пијететом да гледамо на „Матицу српску" и да ие разбијамо кошницу, коју су нам оплели наши бољи старији. Па кад тако мислим и исповиједам, оида ме ваљда ипак нико неће хтјети зло разумј ети, нити ме уврстити мећу нападаче на Матицу. Под утицајем таквога увјерења, побједио је у мени глас дужности, који ме нагони да говорим, онај други глас, који мп еавјетује да мучим. Чујем га у савјести и ту разабирем његове наговоре. Он ми говори: као хришћански свештеник православне цркве мораш рећи оно, што мислиш о тој књижици, која је дошла у руке православнога народа; као Србин, који је постао оним што јест, ионајвише жртвом народном, мораш рећи шта мислиш о књижици тој, која хоће да потномаже просвјету твога парода; на пошљетку, кад те већ осјећај родољубља почео ономињати, да се приближује вријеме кад ћеш и ти моћи прикупити се у кошницу Матичину, мораш дати бар себи рачуна о кораку, који ти можда већ у близој будућности предстоји. Отетп се не могу. Морам говорити. На 30. евеску „Књига за народ" утисиула је „Матица српска" име гроФа Лава Ник о л ај е в ић а Т о л с т ој а. Име то познато је данас широм целог образованог свијета. И кад се то име изрече, онда се рекло: требаданашњи свијет преобразити и иромијепити сав ред у свијету овом, треба уништити цркву, уништити државу, збрисати вјеру, н о т р т и н а р о д н о с т, васиоставити човјештво, за то, да га нестане! ГроФ ЈГав Николајевић Толстој по рођењу своме Рус је, али нод небом ваљда нема никога ко би више желио и вигае се упињао, да у устима људским замукне ријеч Рус, Русија. ГроФ Толстој је по крштењу православпе цркве члан, али по тежњи да православља нестане са лица земље, иек се пред њим сакрију сви,- па и најљући не-