Српски сион

С тр. 288.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 18.

припали кандило побожноети српске, и ко је могао, а да му се не распламти иа срцу свети огањ светог иравославља, кад му је службу служио, и Богу се молио такав богомољац, такав Архијереј, какав си, преузвишени владико, ти богомољац и Архијереј био?! Па нека је благословена и посвећена рука неумрлог Митрополита српског СтеФана Стратимировића, која те је одабрала, однеговала, и поклонила те цркви и народу своме! А црква и народ — то нераздвојно благо наше, и били су ти, владико свети, две најмилије светиње твоје, два ока твоја. Али са врелим жаром љубио си и милу нам домовину ову, као што си увек реван био и у непоколебивој верности према прејасном владалачком дому, којим врлинама грађанским ударио еи жив и јасан печат узоритом оданошћу својом. Са тих врлина, као и са одличних заслуга твојих, стечених на пољу цркве, обасула те је и највиша милост ХБеговог Царског и Апостолског Краљевског Величаиства, даровав ти светла и велика одличија, којима се уједно дичила и црква наша, поносио ее и народ наш српски. Све што је узвишено, што је племенито, стицало се у теби, у души твојој. Свака ти је намера била чиста, еваки корак одмерен, сваки рад легалан, мудар, смотрен. Но у свачијем животу има ведрих, па и мутних дана; има сунца, има и облака! Два јака облака вила су се и над твојом главом, велики иокојниче наш! Твоје администраторство патријархата пало је у време великих тешкоћа, горких искушења. Оне тешкоће нико није за онај мах могао да савлада, па ниеи ни ти, Владико свети. Ти постаде и жртвом, и баш се пад твојом главом мораде облак да провали, што те је и ранило душевно по сред срца жива. Но ти преболе рану од пребола. И опет се надви облак густи, — не би тежак као онај први, али те је заклонио од сунца, да те оно никад не огреје на највишој висини овостране српске цркве наше. |

Ти си разумео прилике, али нису тебе други разумели. Вудно око твоје видило је далеко. Умна СФера твоја била ти је у практичном правцу развијена у толикој мери, да си, — тако рећи, — пророковао, какве посљедице које дело за собом повлачи, И камо среће, да смо те у своје време, док смо још под твојим председништвом саборисали, да смо те у многом чему као старијег и искуснијег, и послушали, не би можда ни наступнло било оно поремећење и онај прекид у пормалном току црквенопросветног живота нашег. Но што је бујна прошлост што-шта и превидила, то ће озбиљна садашњоет и смотреније и дубље проучити, те под мудрим и свестрано промишљеним руководством данашње врховне црквене поглавице иаше, а под моћним окриљем нашег најмилостивијег Краља — заблистаће се, ако бог да, и крстови сионски у правој и чиетој светлости евојој; и полетиће, и узнеће се — на крилима једре и здраве просвете, — ум и срце даровитог народа нашег. Та, и така нада загревала је и у последњим данима племенито срце побожног и родољубивог покојника нашег, и у такој нади склопио је и очи своје. Врховним поглавицом цркве, Митрополитом-Патријархом ниси могао постати. Није ти било суђено! Но ако са ичијег, то са овог гроба даје се прочитати и најчиткије и најразговетније: да човек и поред свију својих врлина лако може да остане у засенку, ако није уједно и син среће, син трајне и бескрајне милости божје. Овако уверење морало се разливати и по души великог покојника нашег, кад је своју рану преболео онако мушки, онако витешки, и кад је као скромаи слуга олтара божјег, и покоран поданик свога светлог владара и на даље вршио узвишене дужности своје са оном ведрином душе и онаком ревношћу, као да га није та недаћа никад ни ностигла била. И то је оно, што му до пеба уздиже душевну величину његову, и што јасно и глаено говори: да је био јединетвен и као