Српски сион

Стр. 290.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 18.

ћаје, да нам је живот досадан, јер воља к самоубиству обично се рађа тада, када су се зле мисли већ давно у души зачеле, даље се развијале и подржавале, а стицај непријатних околности даје нашим мислима смелост, а често изазива и очајаље, за којим сљеди и само дело. По томе увиђавност и мудрост захтевају, да се за раније постарамо, да свима могућим мерама отклонимо, удалимо и ако је можно са свим заборавимо мисли, које су нам душу узнемириле. Ово велимо с тога, што не ћемо наћи ни једнога човека на свету, ма како великн и срећан био, да је потиуно задовољан са својим иоложајем. Одатле се види: 1.) да је сваки дужаи у своме животу гледати очевидни доказ о промислу, који љиме управља. У самој ствари, кад божја премудрост садејствује и управља нашим животом, то она мора имати учешћа и у иашој судби. Појмљиво је, да онај, који нам је дао живот, тај нам коначно неће одрећи ни своје помоћи у најнужнијем благу. По томе, ја не могу прекратити свога живота, а да не постанем неблагодарним и злочинцем. 2.) Сваки се дужан старати, да му савест свагда буде чиста и слободна од прекора за неправедна дела. Ово је нужно с тога, што једине телесне болести и спољашње несреће нису у стању скрхати човека, само ако му је савест чиста ; јер ће он тада наћи у себи толико снаге и одважности, да га иеће моћи поколебати никакви удари судбе. На против, кад неко својим делима заглушује у себи глас савести, кад се услед тога удаљава од Бога и вечнога живота, кад се он не осећа кривим, да је нарушио вол»у божју и закон, када је своје боље силе помрачио и разорио срамним страстима; тада овлађује њиме страшљивост; тада се у његовој души бори частољубље са слабошћу и доводи често несрећника до очајања. У кога је пак срце чисто, тај треба само да учини какво добро дело, и. пр. да иомогне бедном и да дигие • очи к небу, те да се на ново помири са стицајем неповољних околности, које га окружују. Само је дакле онај кадар да се реши на самоубиство, који је иостао неосетљив за дужност и врлину. 3.) Напред смо споменули, да је ради предупрећења самоубиства нужно че-

шће размишљати о великој користи, коју имаде дух од певоља и промена околности. Кад бисмо ми били створени само за задовољства и насладе у спољашњем свету, тада би било неумесно и неправедно, да проводнмо своје младићке године у беди и горчини, одричући се уживања, и нри својој слабости да кратко деламо у овом свету, скраћујући свој живот. Но ми смо поучепи у слову божју, да је наш живот иосле смрти, ван граница овога света, и да смо као духовно-разумна бића створени зарад моралног усавршавања; те треба да ценимо и беде и иесреће, јер нас оне удаљују од Физичкога света, уздижу нашу унутарњу слободу и откривају нам широко поље за господство добродетељи, пробуђују нашу одважност ири помисли: да су оне (невоље) сразмерне нашим силама и особи, ио речима св. нисма: „к'кренх Богх иже не шставитх наск иск 8 ситиса , пачс, еже/иожел1х; но соткорита со иск8шЕн'ил\х и изккгпе, гаглџ еозлјоцји налгА понести" (1. Кор. 10, 13.); и на тај начин нриближују нас к небу, чистећи нам срце, као „злато кх гории/гк" и побуђујући у нама иаду на помоћ божју. По томе човек, који страда по божјој вољи, постаје све већма достојним вечне радости. 4.) Сваки је дужан увек разумно и смотрено односити се нрема околностима и случајевима, да не би пао као жртва несмотрености и смелости. Хиљаде људи погинули су са такве нерасудности и постали самоубицама; за то је сваки хришћаиин и у опште човек дужан иредупређивати такву бесмислицу. Н. пр. сувишно самопоуздање и ненажња војсковође често је уништавала огромне војске. 5.) Баља одваапш и одлучно угушивати у себи прву одвратност к животу, а то с тога, што нико не ностаје у једном тренутку ни светитељем, ни самоубицом. Јов је желео смрт (Јов. 7, 16,), и можда би ју и нашао, да га Бог и утеха другова нису спасли. И апостолу Павлу било је нужио време и згода, да уклони жељу за раном смрћу, која се у њему појавила и да изврши своју дужност. (Фнлии. 1, 23. и сљ.) Ми смо дакле дужни живети донде, докле нас Бог не иозове к себи, јер смрт и онако обично долази нам много нре, но што ми мислимо. Кад Бог пошаље смрт,