Српски сион

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 305.

је хтео или нерадити докле је хтео, на да га глава не заболи, ма целу автономију довео а(1 аћангДит, а управни јој апарат кочио. Све је то хтело заповедати, а нико слушати. Свакијехтео нрава, нико дужности. Сваки је тражио само претензије, а нико није био готов на жртве. Само се истицало „ја", а ретко респектовао ко други. Елементу, којем су појмови реда и рада, дужности и одговорности страни и немили, пријало је таково стање. У таквој автономији недисциплине истицао је он права народа, ради претензија и аспирација својих, а за све оно, што је било преко нлота тих претензија и аспирација, слабо је марио. За то је могло и морало бивати све, што је било по нашој автономној кући, на рачун цркве и народа, а за рачун егојизма личног, у најбољем случају партизанског. Умови, који мисле и који знају куда то све одвести може, који се озбиљно стДрају за цркву, народ и автономију, а у истинитом родољубљу и са чистим и отвореним смеровима опште цели, уверени да овако даље не сме бити у интересу баш автономије, — спремише будућем сабору на расправу и „предлог дисциплинарне уредбе". Осећајући досадање немање такве уредбе на сваком кораку автономне нам управе, сваки пријатељ автономије и истинити и разуман родољуб морао се зарадовати томе предлогу саборског одбора. Јер она треба нашој цркви и народу, као што треба дух телу за живот. Тако ми, ал не сви. Тек се појавио предлог те уредбе, ал се одмах појавнше и они, којима дисциплина не годи. Надаше вику, пустише ракетле, бомбе и Фразе, грдње и подвале, и тиме поздравише „предлог дисциплинарне уредбе", место да га дочекаше на хладан и објективан разлог, те пропратише умном и хонетном дискусијом, која је евојствена само умним и хонетним јавним раденицима. Место свега тога, ево њихових разлога: „Нови шамар": скамењивање, стајање памети, страшна наказа, грозни мамелуци,

играње сваке жилице, грозно узбуђење, новииарска пристојност, жалосни син, калуђерски семинар, избацивање разумиих, поштених и независних, калуђерска заповед, позивање угарске владе у помоћ, лудница, ругло просвећеног 19. века, натражњаштво, — сувишна узрујаност. Тек што пређе та узрујаност у Новоме Саду, ал се исписа и у Загребу „Ново насиље калуђерско": смртоносна сјекира, искључивање српског народа из цркве и школе, одузимање српском народу и његовом народном (има ли и још које?) свештепству и учитељству право вршења самоуправне власти, позивање народа на устук, бесавесно дражење и изазивање народа, претња, која се свршује само онда, кад сможди и уништи, а то све ваљда у „савлађивању себе", и у самосвести, „да сав наш овострани живот народни зависи од чврсте узајамности народа и његове јерархије". Сигурно Загреб није хтео сву ловорику да остави Новоме Саду 1 Е па ко би посумњао, да овако што ' може написати само извесна журналистика; да тако умно и солидно, стручњачки и родољубиво уму раеправљати предлог за сабор само извесна господа? У полемику нећемо улазити, јер за такву полемику није ни овај лист, нити ми за њу имамо оружја. Но не можемо, куријозума ради, да не забележимо из првог чланка ово: „Но и то није доста. Епискои и патријарх те (кога?) могу да казне, ако си црквено-школски одборник и њима не идеш у вољу без истраге и без суда глобом до 50 Фор. (§. 20.) На здравље!" А у том §. 20. гласно и јасно стоји ово: „Те редне казне могу изузимајући глобе — изрицати и иредседници црквених власти". То је баш: на здравље! Је ло то малиција и инФамија, или је то смушеноет и глупост? А сад би молили дотичне кругове и странке, да нам одговоре на ова питања: 1.) Признају ли они неопходност дисциплине у нашој автономији, дакле и нотребу -дисципдинарне уредбе?