Српски сион

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 307.

му је што га је Бог послао да помогне оним божјим старцима, да их научи слову божјем. Дао се епископ у мисли и гледа на ону страну, гдје се изгубило острово. Наједаред опази неку свјетлост на таласима. Не може да раснозна шта је, али свјетлост све ближе долази. Пита епископ крманоша, шта ће то бити, а види већ и сам шта је. Јуре старци по мору, бијеле им се и блистају сиједе браде и приближују се лађи. Од иризора тога препаде се крманош, обори вику, зачуше и путници и поустајаше, на нагриуше на крман да виде чудо. Трче старци по мору као по суху, сва три трче по води, као по земљи, а ни један ногом да миче. Трче и довикују да се брод заустави. Још се брод није ни зауставио, а старци већ ту, иришли са свим до под ограду и сва три у глас ироговорише: „Заборависмо, слуго божја, заборависмо твоју науку! Док смо учили и пофторавали, знали смо којекако, омаче иам се једна ријеч, заборависмо, и све се излиња. Не знамо сад ни рпјечи, нсго да иас научиш још једаред". „Прекрсти се архијереј (од чуда), наже се к старцима, па им рече: „стићи ће и ваша молитва до Бога, старци божји. Не треба ја да вас. учим, по ви се молите за нас грјешнике!" „И поклони се архпјереј старцима до земље. А старци се зауставише, окренуше се и нођоше натраг по мору. И до самог јутра свјетљаше се од оне стране, којом одоше старци." И у овој приповијетци дао је Толстој израза једној својој мисли, донекле истој, као што је и основна мисао прве ирииовијетке. Необична нека глупост долази до побједе и у једној н у другој. Тамо Иванлудак. Овдје глупа три старца. Не зна се ко је глупљи. Ова три старца задивљала. Цио дан нијесу кадри научити ни иедесет ријечи. Па бар да су то ријечи из туђег језика! Али они су Руси, н.има језик „Оченаша" иије стран. И ипак га не могу да науче. А кад паучише, одмах и заборавише. Бадава, треба бити глуп, па ћеш по Толстојевом напутку ностати цар; треба бити

глуп, иа ће ти се п највиђенији људи у друштву поклонити! Може слушати Толстоја, ко год хоће. А морали би га бар послушати опи, који му славу разносе по свијету. Но све једно. Мени није главно то, мене се тиче иитање, шта ће наш српски иарод моћи научити из ове приповијетке, коју је са 30. свеском књига, њему намијењених, у руке добио? На то питање требало би да нам одговори „Матнца српска". Мјесто Матице можемо одговорити и ми, који смо прочитали ово чудо. Није тешко одговорити. Луди народе, шта ће ти црква, шта ће ти вјерозаконска настава, шта ће ти богослужење, шта ће ти попови, шта ће ти манастири, шта ће ти калуђери, шта ће ти молитва, шта ће ти владика?! Зар не видитт т Толстојева три старца, који нпт служе Богу, нит зпаду Богу служити, који са недотуиавном неком Формулом осигуравају спасење душе своје, и не само то, већ бивају и у самом своме тијелу нрослављени, блистају се таворском свјетлошћу и ходе по води као по коппу?! Ето, то може наш народ чути из ириповијетке о три старца. А ја не вјерујем да би „Матица српска" хтјела овакав наук давати нашем пароду. Па ако би баш и хтјела, не би ипак смјела. Донде, док год „Матица срнска" рачуна на потпору иравославиога свештеиства и православнога народа, дотле пе смије авторитетом својим бунитп парод против хришћанске православие пркве. Матичари могу бити Толстојевци, Матица не смије то бити. А ако Матица објављује, ма и прикривено, рат православљу и хришћанству, тад хришћанство и православл.е мора ступпти у борбу против ње и бранити основе своје. Православно свештенство и народ православни не би никако смјели потпомагати радтву њезину, па ма она вапила за помоћ и |шеловала на родољубље српскога свештенства. Помагати такву Матицу, значило би бити издајник свој, своје цркве и своје вјере. Нли би можда смио срнски православни енискои, српски нравославии свештеник, Србин православне вјере, помагатн да се расклпмавају основи Христове пркве? Ја мислим да не би, Сви који се јоит крстом крстимо и