Српски сион

Стр. 308.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

ријечи божјој вјерујемо, морали би се клонити друштва, које крста не признаје и ријеч божју на зло изврће. Не велим да је наша Матица хтјела уложити свој углед у рушење онога што е нама свето. У дну душе сам увјерен, јда су приповијетке Толстојеве дошле у списак њезиних издања једино непажњом, непроницањем у њихов смисао и тенденцију, можда чак и свјесно, а у доброј намјери. Али такве непажње ипак не би смјело бити. Епископи, свештеници, православни Срби, који су чланови „Матице српске", морали би се запитати: гдје смо? Проповиједати учење црквено, говорити о неопходности богослужења, о потреби молитве, о хришћанској просвјети, то проповиједати, а на другој страни потпомагати онога који сву ту проповијед преставља лакрдијом, то се у најмању руку може назвати недозвољеном безазленошћу. Оне нак, на које највише рачуна, не би смјела Матица наша доводити у овакав тјеснац. Истина је, наше црквене власти врло су толерантне, као што је и наша црква толерантна. Али то мирно гледање насртаја хришћанству непријатељског духа на тијело цркве, мора имати негдје својих граница. У осталоме, свештенику и православном хришћанину и не треба власти, да га задржава од оног што Христовој цркви није на корист. Мислим да се сад разумијемо. Погрјешка је учињена. Нека се бар не учини друга, Знам да ће их бити, који ће хтјети правдати писање Толстојево, који ће рећи да Матица није учинила ништа страшно, пруживши народу нашем приповијетке Толстојеве. Биће их, који ће рећи: па Толстој учи оно исто што и свето писмо учи. Ако Толстој н, пр. проповиједа: не противите се злу, он учи оно што је из светога писма научио. Ако он учи: не молите се многим ријечима, говори он оно исто, што и свето писмо говори. Тако и јесте. Толстој говори оно што и свето писмо, само пе говори онако као што свето писмо говори. Толстој има своје свето писмо. Неколико реченица из светога

писма, тојењегово свето писмо. Па таква је онда и његова вјера. У јеванђељу Матејеву, у петој глави, тридесет деветом стиху, сачуване су Христове ријечи: да се не противите злу. Толстој их је прочитао. ГБегова логика извела је из тијех ријечи закључак: зла пема! Ја вам велим, да се не нротивите злу, рекао је у једној прилици Исус Христос, А Толстој надовезује: не противнте се ни личном, ни опћем непријатељу. Да, Христос је изрекао оне ријечи. Ма није изрекао само те ријечи. Забрањујући својим посљедоватељима да се свете за личне увреде, он их на другом мјесту позива да и живот свој жртвују за ближње своје. Кад непријатељ тебе нападне, поступај с њиме братски. Тако ћеш га лакше побједити, злобу његову спржиће твоје добро, које ће му падати на главу као жива жеравица. Али кад непријатељ нанадне ближње твоје, кад нападне друштво у коме ти живиш, опда га брани, ма и животом платио. И ово је наука Христа Спаситеља. Но Толстој је не нрима у своје јеванђеље. Пред прву своју приповијетку није Толстој ставио мото из јеванђелија, али види се камо нишани. Пред другом стоје пак јеванђелске ријечи као мото. Седми и осми стих шесте главе Матејева јеванђелија су основа за приповијетку. И гле чуда! Толстој наводи тај седми и осми стих, да са њима потре девети! Дотичну изреку Христову он неће да разумије онако како треба, он не види у тим ријечима осуду незнабожачког „празнословља", он неће у тим ријечима да види скретање пажње хришћанинове са букве на дух, не, он мисли да емије на основу тих ријечи прогласитн као право учење и то, да човјек не мора знати ни „Оче наш". Мари он што Христос одмах у деветом стиху вели: „овако се молите: ©чс ндшх. иже еси на невеск^х" и т. д. У Толстојевом јеванђелију нема те молитве! Н>е човјеку не треба, па ипак може ои постати још славнији него сами Христос! Само из ово неколико ријечи може се видјети, колико се може оправдати Толстојево учење са стране сагласности своје са јеванђелијем. Чупајући поједине реченице