Српски сион

С тр , 336.

„СРПСКИ СИОН."

В Р . 21.

За то, јер је растројено тројство дугае многе. За то, јер у том растројству нема духа, — нема благодати св. Духа. А где духа нема, мртвнло је дугаевно. У мртвнлу трулеж бива; у трулежи не ниче мирта . . . врлина, добродетељ, вера, нада и љубав. Ту је само тело. Телесна је ту и мисао и реч и осећај. Све то пузи но иизини себичности и превија се и гмиже но јаругама сујете и обести. Томе телу, тој низини служи ум, кулучи реч, ])обује осећај. У том ропству појединац види само себе, у синџиру томе мрзи на другога, у кулуку томе одрекао би се свега узвигаеног, а учинио све гато није добро, што није часно ни погатеио. Па је л' чудо онда, што наш народ има мало Апостола своје среће и напретка, који се самопрегорењем у одугаевљењу мисли велике, речи истините а осећаја узви- : гаених, узвисују над мислима самоковним, речима без срца, осећајима ситничарским, те олтару божјем и народном жртвују себе — за све? Није чудо. Тако бити мора, где нема одугаевљења у вери, надн и љубави, за истину, за добро и врлину, за веру, пркву и народ; одушевљења, које подиже човека са низине себичности у висине оигатег добра; које жртвује тело, а душу даје Богу и свему, гато је Богу мило, народу часно и корисно; које жртвује човека за — људе; једшшпу за — целину, себе за — све. „0 цдјш НШШ1К1И, ут [ кшит*лк>, д8ше ис-

ТИНк!

, за то се п номолнх, за то се и опет

молим, за то ћу се увек и молити свемоћи Твојој : Да умудриш и оразумиш, да очистига и осветиш, да утегаига и охрабриш, да у-

чврстиш и оснажиш, — да одугаевига Србина сваког, и у селу и у граду, у иалати и колеби, у кући и у пољу, на раду и нодузећу сваком; да се истине никад не одриче, у љубави никад не малакгае, у нади никад не посумња, увек спреман и снажан за тројство врлина хришћанских нретрпити, издржати, жртвовати — све, одугаевљен за добро опнттега добра, за славу цркве и вере своје, за бољак и срећу народа свога. Да му огњем светости своје сагореш злу мисао, реч и осећај сваки. Да му пламеном благодати Твоје улијега у троличиу дугау Његову јединство нераздељпвих врлина хришћанских и дарова светих Твојих; да позна „ ск-ктх истшшкш", прими ..д8\-д невеснаго", и нађе „к г кр8 истинп810", те да умом, срцем и речју исноведа увек и клања се св. „трошук неразд^кли-ки", те светлошћу истине, светињом добра и огњем љубави своје дичи славу свете нам цркве Христове и вере нравославне, а подиже и проноси име српско срећом и папретком општег нам добра. „Еоже ВЕ/1ИК1И и в г кчнкш"! Силом свемоћног, светињом најсветијег, добротом најмплостивијег Тројства Твога, оснажи и нас, освети и нас, оплемени и нас, да разрушене, нрародитељским грехом, светиње образа и подобија Твога у Тројству дугаа наших достојни се опет покажемо! . . . „Жизнн подателго! ирТиди и всмиса кх нм и шчисти нм СС есак!А сккЕрну", и бладаћу Твојом, којом си иренородио данас ученике Христове у Јерусалиму, препороди, учврсти и одушеви и све нас, и велике и мале, да буде све па славу Божју и на срећу народа ми милог, који ти се данас на колени' моли! . . . .

1892.

Јован Јеремић, парох.

ЗАШТО НАШ НАРОД СЛАБО ИДЕ У ЦРКВУ?

(Наставак.)

''"'Хј то , поштовани читаоче, толико сам Јамо^^гао назрети узрока нашем слабом похађању цркве. Може бити да их у нојединим крајевима има још и других, и о томе

би свакако ваљало коју проговорити. Та тој тужној појави треба обратити велике и брижљиве пажње, јер пе потражимо-ли и не испитамо-ли јој све узроке и не нрегнемо-ли наћи јој за времена лека, кадра