Српски сион

БР. 22.

кијана Николајевића, парастосу Стевана ]»рановачког, Ђуре Даничића, на гробу владике Ннканора Срб-Милутина, ј Герману — ТеоФан, 6 цосланица цркв. оиштинама, свештенству и народу горљо-карловачке днјсцезе, бессда кад је отворсна срп. учит. школа у Карловцу, код отвораља спар. скупштине, кад је изабран за патријарха, и ХШ-та на Божић. Но хронолошком реду су тих 87 беседа: 1 из 1850; 1 из 1862; 3 из 1863; 4 из 1865; 1 из 1867; 3 из 1872; 1 из 1873; 4 из 1874; 8 из 1875; 8 из 1876; 6 из 1877; 4 из 187^; 1 из 1879; 5 из 1880; 4 из 1881; 4 из 1882; 5 из 1883; 2 из 1884; 2 из 1885; 3 из 1886; 1 из 1887; 7 из 1888; 1 из 1890; а 7 се не зна из којег су доба. Реду, којим су ове беседе и посланице и говори уврштени у кљигу, могло би се оправдано приговорити. Распоред је требао бити хронолошки. И никако не видимо разлога, еа којегје требало на првом месту поставити беседу на посвећењу за карл. епископа и уласку у дијецезу, кад проповедничко деловаље пишчево почиње не у његовом епископском достојанству, него 1862 г. у Крушедолу, 1863 у Карловцима и 1865 у Карловцнма и Бездину, као архиђакона, еннђела 11 нротооинђела. Хронолошки распоред беседа је потребан био и за то, јер би у том реду оне биле огледало оног развитка мисли у писцу, које и „како су се течајем времена у њему развијале" а које

се „огледају у свим н.еговим беседама" и т. д, као што нам сведочи и рођени брат иишчев у уводу своме (V.), те што би читалац лакше, а сигурније могао пратити тај развитак н судити о евему, о чему треба пресуђивати код владике ТеоФана. Расноред у- „Проповеднику" не може се правдатп ни тиме, што је задржан онај исти, како га је сам пнсац распоредио до г. 1882". Г. 1892 би га сигурно и он изменио. Расиоред тај није сигурно реч „последњих жеља" пишчевих, а није ни „споредна ствар", као што иије ни језик, слог — стил, „само љ у ск а". А да ни сам писац није тако судио о језику, слогу и стилу, сведоче нам његове беседе, бујан им језик, местимице биран, а стил снажан, често класичан, који није иотицао из писца само за то, јер је он свему томе био издашан и отворен извор, него и за то, јер је он о потреби тога и рачуна водио. Није писац само мислио за себе или и другима хтео те мисли само саоиштити. Он је проповедао, говорио и нисао, и хтео је да и други те мисли прнме и пригрле. А он је и сувише добро знао, да за све то није потребна само мисао,' нбго и' рШ'Аештај ј1' 'цр^еж мисли, колорит н боја одеће, у којој се мисао уепешно износи пред слушаоца и читаоца. (Наставиће се.)

@ И ОрЈ ®в

Завршни одпоздрав писцу „Кратког Типика."

Далеко би ме одвело, кад бих сад опет за писцем „Кратког Типика" у потеру. Неограничени, дубокоумни, развијени писац „Кр. Тип." пружио је својим одговором у 20. бр. „Српс. Сиона" читаоцу нових доказа о своме стручном знању и врсноћи за посао, којег се латио; а о том ће се читалац још бо.ље уверити, кад прочита, како нападнуту оцену, тако и поменути одговор у савезу са самим „Кр. Тип.," на који се односе.

Нека пиеац „Кр. Тип." и овом приликом буде уверен, да би и онај но њему озлоглашени „неки Ј. Д.," као и сваки пријатељ школске књиге, „несравњено" већма волео, даје место онаког „Кр. Тип." од г. Ј. II. добио књигу ба.р приближно за школе, којима је намељена, подесну, па ма му онда Ј. Д. и допустио, да кршну околину Загрепску, камо је са својим „типиком" устукнуо, и неумитне „прилике," које су г. Ј. П. у неприлику довеле, најбол.е познаје. 18 (30.) У. 92.