Српски сион

Стр. 352.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 22.

и многи ће се грешник нод утецајем такога узора предати искрену кајању. 1Бегоно ће живљеље узносити му речи до небесних висина, од куда је лакше сејати семе блаженства. Његово ће га таково живљеше учинити одушевљеним аностолом, нежним родитељем, правим анђелом на олтару иастве своје — а опа ће оживетп новпм животом, хвалећи Бога, гато јојје подарио такога пастира! . . . А ко би смео тврдити, да ће нрква такога свепгтеннка остајати „празна" ? На дело дакле, ви пријемници св. Апостола, непосредне слуге Христа Спаситеља — вргаите своју дужпост савесно и са нуно лубави, како би гато успеганнје могли поделати око спасеља вамп поверених дугаа! Син Божјн пролио је за те дугае своју крв, а од вас се само тражи зној. Идите дакле неуморно за тим, да у срца опгатппе своје усадпте живу веру, чисту побожност, жарку љубав, чврсту паду — и успех је вага осигуран! 0, прените се, ора је! Толико дакле о свештенству, као узроку нашем. немарном полажен.у у цркву. А гата ћемо са „тасом"? — Њега ваља укинути, и ако не бага за све иразнике, а оно бар за педељне литургије. У томе имадемо хвала Богу већ и узора. Моле је опгатина не само велика, него уједно и богата, па је ииак укинула посење „таса" недељом, и носи га само о данима нразничним и о свецима. Исто би тако ваљало укинути и оне свећице у Баран,и. Та ваљада је боље имати пуну цркву, иего накупити оио н еколико новчића?! Јога нешто. Свима нам је познато, како за једнога или другога свештеника тек чујемо иа широко и на далеко похвалу: „Ох, ала тај лепо служи"!, и ко вам то каже, а н,ему чисто сијне лице од неке милине, од неког унутарп.ег задовољства, и већ му се рађа жеља, да ни идућу прилику пе пропусти, него да и опет оде у цркву, да наслађава душу своју и самим оним побожним покретима (јер п о б о и; н о с л у ж е њ е зове

нага народ лепим) свештеника, који тако служи доброму Створител.у свију иас. Када дакле лепо богослужење, богослужење са вол.ом срцем и одушевл.ен.ем, богослужење побожно тако иринлачи пркви, зар не би било упутно, на и саветпо, да се на такав начин служења угледају н они, који, рецимо: по хладпоћи своје нрироде, служе немарно, брзо — без вол,е? Знамо и за то, како и колико иага народ цеии умилно црквено појање. Вешт појац већ није више обичан човек. Тиме се дичи и он „и његови", а остали га сељани уважавају јако. И ви ћете често чути, како се једпо село хвали другом: „Ех, да је вами чути нагаега појца — милина ти је брате отићи у цркву"! Па јога када је то село сретно, на има и ваљана учитеља, који је између осталих добрих дела научио своје ђаке складном нојању, савесно обучава оног гато чита Апостол за спаку св. литургију и гледа, да не прође ниједиога богослужења, а да пема „обучене деце" (у чираке и риниде) — е, онда се тај свет већ не може да пахвали свога доброх^аучитеља, и свако то радо хита цркви, већ и с тога, да се паужива, слугаајући, „како то њина деца лепо иоју", и гледајући, како она све добро знају, када треба куд отићи са чирацима и рипидама, када упалити свеће и угасити, како-ли се смерно клањају и крсте, и т. д., и т. д. — Не би-ли дакле и на том пољу вал.ало гатогод норадити, па ма то морало бити и иутем каквих наредаба с вигае? . . .

Ето, гатовани читаоче, то је, гато имадох и умедох рећи. Рекао сам иак све из одане љубави према ствари, а у славу Божју и за спасење дугаевно нагаега народа. А завргаујем све ово са топлом молитвом Творцу нам пебесном и Спасу пагаем, Исусу Христу, да Светим својим Духом просвете нозване личности, како би прегле свима својим силама да ноделају спасоносно и плодоноспо у винограду Господњем! Огњеслав.