Српски сион

Стр. 354.

„СРНСКИ СИОН."

Б р. 22.

православних хришћана, који се находе нод турском влашћу. По томе, натријарх уз номоћ епархијскога духовииштва, нази па њихово владање као грађана, у одношају нрема влади и грађапском друштву настоји да иснуљавају наредбе и прописе власти и т. сл. При том, ако би верни нарушили неке државне наредбе, или починили омање преступе, н. пр. нарушење општега мира, крађу и др., патријарх има ираво да их подвргне своме суду. Осим тако званих криминалних дела, натријарх расматра и грађапска дела хршнћана, као н. пр. дела која се тичу завештаја, наследства, дужничке обвезе и т. д. Решења патријархова у свима тим делима имају обвезну моћ, коју им турске власти иризнају. Како нрквену, тако и световиу власт и ирава врши патријарх уз суделовање свога синода, који је при њему остао у нређашњем виду и у истим одношајима к њему, као што беше за византијских императора. Тек са патријархом Самујилом I. (1764—1780.) који је произвео пеку реФорму у патријарашкој управи, сииод је стављен у пеке Друге оДиосе према патријарху, као што ћемо о томе ниже говорити. Сва првобитна права и привилегије, које је цариград. патријарх имао у пређашња времена, остала су му и под турском владом. Тако се он као и пре назива Свјатјејши Архиепископ Констант и н о п о љ а, н о в о г а Р и м а и в а с е л е нским патријархом; уз њега је као и пре остао двор, који се еастајао из чиновника и сановника, који су се у извесне редове делили и т. сл. На тај начип ирава и власт цариград. патријарха под турском влашћу не само да се нису умалила, него су се још увећала. Истина, у ствари патријарх није био евагда у стању да се слободно користи својим нравима и влашћу, услед деспотизма турских власти; но нри свем томе горе иоменута права и власт свагда су се сматрале као својина патријарашкога сана и патријарх је свагда био поштована особа, која је имала велики зиачај не само у очима хришћаи , него и код турске владе. Турска влада гледа у натријарху представника више него

ј десет милијоиа својих иноверних поданика; уз његову помоћ влада је у стању да нодржава у хришћанском житељству унравни иоредак, да међу хришћанима обиародује своје наредбе и да настоји око њихова извршивања и т. сл. Једном речи, натријарх са својом духовном и грађанском влашћу, коју турска влада може по потреби удешавати ради остварења својих нели, за њу је важан чиновник у држави. Хришћани, а парочито Грци, сматрали су натријарха такођер својим иредставником, само са другога становишта. Осим тога, што је ои за њих освећена особа, као први јерарх цркве, они гледе у њему и нредставника своје народности у чисто иолитичком смислу. Изгубивпш с надом Царнграда своју политичку самосталиост и лишивиш се у императорима политичкога центра, који их је спајао у једну државну целину, Грци усредоточише све своје политичке симпатије у цариград. натријарху. Патријарх је за њих посилац њихова народносног јединства; око њсга као нолитичкога цеитра груиишу се сви Грци, и гледе у њему залог за успостављење своје нолиТичке" самост&ности. Газковрсно гралжење за нагријарашкиж престолом и штетнс гау последице. Белика права и власт цариград. натријарха, а тако исто и упливни и моћни иоложај му у држави, са свим иаравно нобуђивао је многе из грчкога духовенства, да се нотруде, како би се успели на патријарашки иресто. А како су се Грци изодавна одликовали страшћу к иитригама и разноврстном лукавству, у грамжењу за натријарашком столицом, претендепти престола нису миого бирали средства, да ностигну своје цели. Још за унраве Генадија Схоларија (1453—1459.) у оном тешком времену за цариград. патријаршију, појављиваху се такови претеиденти на патријарашки престо; Генадије огорчен њиховим сплеткама, својевољно иапусти катедру. Нри његову четвртом наследнику, Марку (1469. г.), грамжење за патријарашким престолом показало се у свој снази. Прво се иојави трапезунтски монах Симеон. Он дође у Цариград за-