Српски сион

Стр. 355.

једно са осталим трапевунтским исељеницима после освојења Транезунта Мухамедом II. 1461. год. Симеон и његови земљаци, међу којима неки нримише мухамеданство, почеше радити на том, да задобију патријаршију у своје руке. Користећи се незадовољством клирика против патријарха Марка, који се старао о одржању строге црквене дисциплипе, Транезунци га оклеветају код султапа и замоле да га свргне, а да на његово место ностави Симеона; а уз то понуде султану 1000 дуката, а Симеон се у будуће одрече издржавања, које је било патријарху одређено из државие касе. Мухамед се слатко насмеје лудости Грка, који му не само иредлагаху да са патријархом деспотски иоступи, него му за то и добро нлатише; оп прими њихову понуду, те свргне Марка, а ностави за патријарха Симеона. Од тога доба већ уђе у закон, да сваки нови патријарх, ири ступању на престо, даде неки дар султану, а сам да не прима помоћи из државне хазне. Симеон се није дуго згрејао; против њега устану на сабору врло миоги грчки архијереји. Маћеха Мухамедова, хришћанка Марија, прекине пемире у патријаршији, ноставивши за иатријарха свога духовника, митрополита Дионисија (1470—1474.), човека потпуно достојиа патријаршије, понудивши султану за то 2000 дуката. Тај данак, односно мито, поче на тај иачин све већма расти. После Дионисија Симеон трапезунтски опет заузме патријарашки престо, илативши 2000 златника и задржи се на њему неко време до 1475. год., док се не иојави нови кандидат за патријарашку столицу, у лицу српскога монаха РаФаила, који ионуди султану за патријаршију годишњи иринос од 2000 дуката, а осим тога се обвеже да ће при инсталацији платити 500 дуката. Понуда буде примљена, — Симеон свргнут, и РаФаило иостављен (1475—1476.). Од тога времена натријарси осим обичног дара (нескези), беху обвезани да плаћају годишњи даиак (харач). У доцнија времена пескези и харач почеше постојано расти, јер се почеше постојано јављати претенденти на патријарашки престо, који и понуде повећаше.

Тако крајем XVI. века, по свргнућу Јеремије II. (1584. г.), неуки монах Пахомије, купи патријарашки иресто за 10.000 златиика, а после свргпућа Пахомијева 1585. год. падне патријарашка катедра у део митрополиту Т е о л е п т у за 20.000 златиика. Бивало је случајева, када је узвишење за патријарха стојало 100.000 златника, иа чак и 150.000, пошто осим дарова султану, нови патријарси беху дужни давати дарове још и великом везиру, дворским чиновницима, евнусима, султановим женама и т. д. Сличне врсте грамжења за натријарашким престолом имађаху штетне последице по целу грчку цркву. Симоиија, којој је темељ био ударен у пређашња времена, развила се у огромним размерима. Сви натријарси, не искључујући ни иајдостојнијих, добиваху то достојанство за иовце. Са патријарашкога нрестола симонија се рашири по целој грчкој јерархији. Патријарси, да би иакнадили суме, које платише за престо, продаваху митрополитске и епископске катедре за иовце; а митрополити и владике опет иостављаху за новце свештенике и ђаконе. Даље, услед таких злоупотреба заузимаху иатријарашку катедру већим делом недостојпи или неспособни људи; а достојних и способних беше врло мало. А уз то још како једпи, тако и други непрестано се мењаху. Из свега тога нородило се растројство у целој црквеној управи. Получивши престо сплеткама и зла-том, недостојни патријарси стараху се само о томе, како ће задовољити своје часто- и користољубље. Патријаршија, налазећи се у рукама такових људи, падала је све више и тонула у неисилативе дугове. Најносле грамжење за натријарашким нрестолом служило је турској влади свагда као повод деспотичком и ирезривом нонашању према патријарху и свима хришћанима. Тако н. нр. 1671. г. услед нереда у патријаршији, велики везир дозволио је себи ту дрскост, да патријарха Дионисија и његов клир назове „псима без вере и закона". (Наставиће се.)