Српски сион

С тр . 464.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 28.

или иеће баш хтети, него ће их онако судити, како су изражене, нак ће хтети мислити, да се ту заиста ради о неком „свеопштем свешт. удружењу", а не о удру жењу „православног срн. свештенства у митрополнји карловачкој." А то не би ишло у прилог тога удружења. Дотична господа тек ваљада нису хтела и тим куршумом да бију покрет за нашим удружењем. И четврта је некоректност са изјавама њиховим учињена, а та је у публикацији истих у политичком органу. Не испитујући, да ли је дописник онога дописа у 67. бр. „Браника" само „добар знанац" или баш брат браћи свештеницима, не можемо никако одобрити публикацију дотичних изјава у политичком листу, кад се оне могле, а и требале публиковати у овом листу, у ком је једино место, да се питање удружења расправи. Зашто интерно свештеничко питање пренашати на поље политике? Те иевоље иема, а најмање треба да ју сами стварамо и градимо. Ми ју стварамо, а из разних схваћања поступком, као што је учињен у 67. бр. „Браника." Из попратнице, са којом се нубликује „изјава" тројице свештеника, види се јасно погрешно схваћање покрета свештеничког за удружење његово. Ту се спомиње „налог, резерват", па шта више, и „иаметање од горе". И по томе судећи, сваки ће, коме иначе није позната ствар, помислити, да је питање удружења покренуто „од горе", да је Епископату стало највише до њега ради „даљег смера"; да га оно налаже свештенству и као што се безобзирно вели и „намеће." И ако овакове и еличне инсинуације нису ништа ново код нас, ми их најодлучније одбијамо и поричемо, и то једино из разлога, јер су измишљене и тенденцијозне. Има код нас људи, који живе у уверењу, да таквом работом чине услугу народу, ал се увек и до сада посведочило противно. Ко је год хтео, а кад хоће да у тој ствари говори и јавно иише, и морао је пратити цео покрет за удружењем, могао

је увидети, да је иницијатива тога покрета у самом свештенству. Свештенство хоће своје удружење, а н и т и ј е н а т у т е ж њ у у п у ћ е н о ннти покретано Епискоиатом. Шта више, Факт је, да је оно имало савладати разне опрезности, да му се та тежња не би већ у самом зачетку спречила. Што Епископат данас чини у корист удружења, то чини једино на молбе и претставке свога свештенства, а свакако у уверењу и суђењу, да ће то удружење од користи бити, и да је цел удружењу иостављена такова, коју треба да потпомаже у интересу цркве, народа и свештенства. Налози не постоје, резервата нема, а наметање се само умишља на садањим топлим данима. Епископат, на челу са. Његовом Светости, умољен је за номоћ остваривању удружења. Он је ту молбу благоизволео уважити, и од своје стране ништа друго није учинио, него мисао и покрет удружења надлежно одобрио и благословио, а путем консисторија припомогао, да се сазову протопресв. зборови у сврху: да донесу своје иримедбе на „нацрт нравила" што га је предложио „одбор за припремну радњу око удружења," и да изаберу заступнике на скупштину, која ће удружење имати да оствари. Пптамо ми сада: шта има у свему томе, од чега и ради чега ваља „на опрезу бити?" Можда ће некима, ради њих самих, и ваљати бити на опрезу, али црква, народ и његово свештенство може мирно и весело чекати резултате започета рада на свештеничком му удружењу. Али има нешто, што се даде и између редова прочитати у дотичној понратници. А то је: оно несретно, оно Фатално сумњичење, оно инкарнираио наше гравирање Енисконата, које нам до сада никакве користи није донело, које је увек било ирепона и зао дух мирном и тихом раду, мудром и берићетном споразуму и међусобном иоверењу. То је сумњичење и неповерење грдна наша заблуда, која нас је скупо стала, а ако се њоме и даље лакоумно узиграмо, тешко ћемо ју имати већ ч и м е п л а ћ а т и.