Српски сион

Б р. 28.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 465.

Такво сумњичење, ма откуд оно долазило, било је и остаће иеродољубиво, непромишљено, штетно. Но између редова се чита у „иоиратници" и тенденција, да се не само световњаци него и свештеници ангажују и харангују у сумњичењу и неиоверењу ]грема Епископату. То није само лакоумност, то је малиција. Хоће ли у свештенству бити поједипаца, који ће, у погреишим и несолидним амбицијама, поћи за тим сиренским певањем, — не знамо, али знамо да 99/100 свештенства зна врло добро, шта значи Епископат у цркви, шта ли значи и у нашем овостраном животу народном, пак ће знати и евоју црквену и родољубиву дужност, која ће му налагати, да са својим Епископатом заједно и истрајно ради, како је најбоље, на слави своје цркве и напретку свога српског православног народа. Хоће ли тај рад у свему конвенирати људима партије, на то се свештенство не сме обзирати. ТБ егова савест мора бити еманцииовапа од партајских ланаца, његова амбиција не сме бити покретана и храњена иартајским и еФемерним лажним нимбусом. Апостолски карактер његова је директива; његовој савести прва заповед, његовој амбицији први и последњи идеал: слава вере и цркве, корист народа. Једино, што би могли свештенству нашем у његовом удружењу зажелити, то је, да буде довољно снажно и истрајно у достизавању тих идеала. А коме је до опреза само, нека на опрезу буде, док се не увери, да му није требало бити. А сад прелазимо на мотивацију „изјаве" тројице свештеника. Да је њихово схваћање удружења погрешно, показује већ нрви разлог њихов. 1. Цел удружењу сваком може бити и јесте, крај осталих, и цел личног усавршавања оних, који се удружују, јер тек се неће тврдити, да односни заводи усавршују кога год, за који год позив. Ко тако мисли, и једино школу сматра за средство за усавршавање. тај после школе занема-

[ рује то усавршавање А тога занемаривања је доста. Заводи дају основе, они дају услове за усавршавање у разним правцима, али после свега тога, цео живот је школа. У удружењу појединаца, њихових способности и тежња усавршују се ови међусобно, за рад у животу, за рад у остваривању позива њихова. А то међусобно усавршавање не само да може бити, него и јесте једна цел предложеног удружења. 2. Томе удружењу није цел само лично у савршавање, него и „извесна друштвена цел." Постизавањем оне ирве, удружење би набављало ередства за достизавање и ове друге цели, јер усавршавајући себе лично у спреми за вршење дужности, у родољубљу, истрајности у раду, постојаности у енергији и т. д. чланови удружења тиме баш осигуравају постизавање оних општих цели, које су увек у сваком удружењу крај оне прве. А какве су те онште цели, довољно је јасно Фиксирано у чл. 2 и 3 „нацрта правила." Ко се с њоме правилно упозна, биће далеко од мисли, да удружење није себи одредило цел, каква му се поставити треба и може. Али, ево и тројица свештеника из ст. бечејског протопресвитерата признају једну оправдану цел удружењу. Ево н. пр: „да свештенство као друштвени чинилац п оложај држањем својим према друштву заузме, у коме оно живи и дела." Па ево и друге оправдане цели: „По себи се разуме, да свештенство има вазда будно бити према онима, кој и права цркв ена спој е и себи их присвајају." И кад се такве две потребе признају и постављају у цел удружења, није ли онда н сувише Фриволна „изјава" тројице изјавитеља?! „По себи се разуме," — и опет : „на што удружење!" Ил' се, ваљада, та вазда будна стража над правима црквеним даде боље и сигурније чувати; ил' се тај „положај" уме и може успешније „заузети" личним положајем и снагом појединца, него удружењем? Наше је одлучно уверење, да се то може организацијом свештенства, да то