Српски сион

Стр. 466.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 28.

може учинити свештенетво само као целина. А да се та организација спроведе, та целина конструјише и органише, једино је кадро удружење свештенства нашег. Томе закључку, таквој изјави дошла би и тројица браће, да су оии баш осећали, да свештеиство треба да заузме свој ноложај, да „има вазда будно бити". Али, они тек што су тангирали ону дулшост свештенства, тек што су помислили на н.у, одмах су се и ослободили те дужности. А ево како. „Поједини људн. веле они, врло су слаби, да та у живот народни уткана права цркве (сад би требало само казати. која су то права) могу довести у питање. За то су друштва нужна, која имају цркви протуположену цел и интерес. Амо могу спадати друштва разних конФесија, а од части и сама држава. Према овим Факторима смерано просто удружење свештеничко неће вајдити, јер се оно у стварима овакове природе без епископа маћи не може. Па нашто нам онда тако огромно удружење?" Кад би све ово стајало, и ми бисмо онда, можда, рекли сасвим лежерно, комотно и Флегматично: „Па нашто удружење?" Али, тако није. Ко је пратио радњу нашу на црквено-народном автономном пољу, тај се могао уверити, да су баш поједини, и то баш нашн људи, права цркве доводили у питање. Или је нама данашње наше устројство црквено дала која год туђа конФесија, можда држава? А што себи сами да скривамо истииу? Или тројица браће држе, да данашњим устројством наше цркве није ни једно њено право доведено у питање ? Али, кад та права цркве споре и разне конФесије, а од чести и сама држава, зар се онда решава свештенство дужности, дозвољеним средетвима бранити и чувати та права? Не. Његова је дужност у чувању и одбрани тих права п р е м а с в ак о м е ј е д н а к а и и с т а. Но морамо приметити, да се у истицању те дужпости овом приликом не огледа такт и обазривост, као што би много боље било, а са мање штете по логику, да се није истицало ни оно „мицање без епископа". Признати, „да се по себи разуме да свештенство има вазда будно бити"..., а онда твр-

дити „невајдење" и „мицање без епископа", ие само да значи збрку у мислима, него су то баш реакцијони назори, то је резигнација на обраии права цркве. Ми нознајемо дужност свештенства у одбрани права црквених. Та дужност постоји, као што то признају и тројица браће. Међу нама је сад разлика та, што ми могућност и средства за вршење те дужности видимо и у удружењу, а они не виде у опште ни у чем, резигнирају на тој дужности, на леп начин је се одричу и одрекав је се са свим Флегматично решавају: „па нашто удружење?" Ко ту разлику између нас не види још, нек боље отвори очи. А ми идемо даље. Удружењем се не ствара никакав деликатан и тежак положај свештенства, удружењем се хоће баш тај положај, који је данас пршшчно тежак, да прецизује, рашчисти и учврсти на здравим условима. А то се мора постизавати тиме, што ће се иароду чиста истина предочити, што ће се народ васпитати здравим назорима и науком, а упознати с практичним потребама његовог битисања и тежње његове поставити у ириродни оквир његове снаге и способности. Ту дужност треба и мора свештенство на себе узети, кад ју не врши иначе нико. А ту дужност свештенство може извршити само удруженом снагом свију својих способности, организованом радњом. Наша црква даје народу нашем увек толико земљишта, колико му дати може, ако неће себе да изневери, да себе саму не разнесе но томе земљишту. Давала му је и даје му и даваће народу увек „земљишта", не само толико, да се за навек не нритаји и народно своје осећање не изгуби, него толико, да се може иа њему развијати и унанређивати до најдаљих граница тежња својих, у чистоти и иолету науке Христове, и у достизавању цели и идеала Христове цркве; а историја нашег народа доказује, да му је давала и снагу за одржање свога народног осећања и у највећим опасностима за то осећање, а не само за вегетацију тога осећања. Али тражити, да црква даје народу на црквеном земљишту еквиваленат за изгуб-