Српски сион

Бр. 28.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 467.

љен терен на пољу политике, еквиваленат за — силом околности — изгубиљена права политичко-народна, то би значило, траасити од цркве оно, што она не сме и не може дати, без опасности, и своје и народа целог; то би значило цркву изложити некој експериментацији, изложити ју „јавноме мњењу", а унети у њу све оне елементе, који се стичу и на иољу политике. Ко има и зрно горушично вере у истинитост и неизмењивост православља, и потребу његову за живот нашег народа; ко има искру здраве и истините љубави за цркву и народ наш, тај иеће такве захтеве постављати цркви нашој. То би значило оборити цркву, а не треба заборавити и на последице од тога. Такве уступке, какве би неки људи хтели, не може црква чинити, такве тежње не сме она потпомагати. Наш народ има удела у животу цркве доста, има непосредног утицаја у неким гранама њеног живота, учешћа у целој њеној радњи. Дакле? Шта се хоће још? Ко једном народу даје више права, него што су му способности за вршење истих, тај му несвесно ради на пронадању. И кад тако мислимо, ми тиме не будимо дух клонуле реакццје, него сузбијамо зао дух наше цркве и нашег народа. А кад хоћемо удружење свештенства нашег, хоћемо да приберемо за то сузбијање сву снагу његову, шат дође време, да у здравим односима наше цркве, да у споразуму народа са Јерархијом не буде више станка злом духу, који нас и данас кида, слаби и ломи, другоме на радост, а нама на пропадање.

А нодметање удружењу, па јошс „братске" стране, да хоће оно, што „родољубиво срце свештеничко не треба да чини", одбијамо с болом душе. Је ли се промислила та реч, бар кад се напиеала и потписивала? Тешко; не није;*) као што се много шта није метало на вагу у изјави и мотивацији. То се још може опростити. За то и прелазимо преко тога „неродољубивог срца", али са изјавом, да сматрамо увек већим родољубљем: рећи народу у очи истину, па ма му тренутно и не годила, него му ласкати, тражити његово „осана", на рачун његове штете, а у хатар својих несолидних амбиција. „Родољубиво срце" треба на делу иоказати, делима доказати, а не на језику га увек носити, а никад њиме осећати. Цел удружењу је јасна и отворена. Право и дужност свештенства, да врши оно, што му чл. 3. сл. ј. у задатак ставља, опорећи се не да. А како ће удружење то право и ту дужност вршити, о томе ће се моћи говорити онда, кад удружење покаже то на делу. 0 томе говорити већ сад, па у правцу апријористичког оптуживања, сумњичења — да не рекнемо денунцирања, нити је братски, нити родољубиво, па ни у попратници изјаве нити у изјави самој, као што је и како је штампана у 67. бр. „Браника". Јесу ли томе свему узрок: разна, погрешна, схваћања? Бошко. *) Као што сведочи и тврдња, да наш народ н е м а никаквих грађанских и народних ирава

СВЕТИ ЈОВАН ШТОУСТ, КАО ПРОПОВЕДНИГ)

ЈјчЗ^давши достојну пошту кападокијскому проповједнику и цариградскому богослову, ми као да не би 'имали никакве веће жеље. Блага величина Басилијева и духовити полети говорништва Григоријева, узети

укупно, сачињавају идеал хришћанскога проповједника. Оетаје нам да потражимо: нема ли писца, у коме би оба та својства била епојена. И баш та најпревасходнија својства, или, боље да рекнемо, уједиње-

*) И ово је јопе продужење чланака : „Црквемо проповједништво у IV. вијеку " (у 20, 21 и 22. броју „Српског Сиона од г. 1891); даље: „Св. Атанасије велики као ироповједнчк" (у 31. и 32. броју) и „Светн Григорије Назијанзин, Григорије Ниски и Василије велики, као ирочовједници " (у 33, 34, 35, 36 и 37. броју „Срп. Сиона" год. 1891.). Уредништво.